Za Sergeja mi drug kaže: „Nekako sam ga uvek voleo, iako je kreten”. Složila sam se njim, mada ne verujem da bih iskoristila tu reč, ali eto. Ali, svejedno šta mislili o njemu kao glumcu (ili kao političaru, aktivisti?) treba da pročitate njegovu knjigu. Sigurna sam da biste se iznenadili.
Najpre, Sergej nije pisac. Deluje mi da to ne bi ni hteo da bude. Deluje mi da je samo imao potrebu da na papir istovari neko nagomilano iskustvo, informacije, stihove, svakodnevne misli isprepletane sa muzikom, filmovima, pozorišnim bifeima, kontinentima i neobičnim ljudima. A tim istovaranjem, gle čuda, čovek je postao pisac (a možda je to i najbolji način?). Njegove priče su neusiljene. Ne deluje da traži i bira reči. On samo priča, a čitalac gleda film. I taj film je zaista prepun neverovatnih iskustava i obrta. Svakoj priči pistupa celim srcem. Ako je bes, on je do plafona, puca. Ako je radost, ona se razleže preko stranica, vrišti. Ako je ljubav, ona pleše. I nisu to samo natrpane biografske priče, isečci iz života. Što bi rekao moj nastavnik srpskog nekada davno, pišući komentar ispod pismenog zadatka- ima tu lepih, lirskih rečenica.
Na tih trista stranica srešćete Džonija Štulića, Džimija Džarmuša, Marlona Branda, Šona Pena. Svedočiti neverovatnim susretima, ali i biti među mnogim našim glumcima, u nekim zadimljenim pozorišnim bifeima ili na Dunavu, slušajući priče o Bogu, ljudima, upoznajući njihovu narav, vrline I mane.
Knjiga je prožeta i poezijom koja prati priče. O njoj ne umem ništa reći. Sem da i tu daje sebe, otvara dušu i utrobu.
I tako… Treba pročitati. Ono što mi je, ajde, negde smetalo, to je brdo anglicizama. Ali, i to je on- čovek koji voli Njujork kao i Beograd. Voli sa strašću, intenzivno upijajući i ulice i ljude…
JEDNA KRATKA, ZA POTENCIJALNE ČITAOCE
Čitajući moje pesme
mogli biste pomisliti
da sam ja neki nezadovoljan dečko.
Ne, naprotiv.
Samo
kad sam zadovoljan,
ne pada mi na pamet da pišem pesme.
S. T.
