Ако нисте гледали серију „Калкански кругови“, немојте даље читати. Јер, с једне стране, ово би био спојлер, на шта морам да упозорим, а са друге стране, непотребно бих наметнула свој утисак и тумачење које вероватно није добро- само је тумачење некога коме се серија допала.
Шта је то што ми се допало?
Најпре, радња. Све оно што је мистично, што је налик Глишићу, што је фантастични реализам. А фантастични реализам је двострука перцепција стварности- сусрет два света, ликови са демонским склоностима, испреплетаност материјалног и духовног.
Затим, амбијент. Једнако наш, природан, једнако мистичан и језив.
И на крају, грађење ликова. Лауш који бриљира и који, колико год да претера, не може имати ништа претерано.
Многима је серија остала донекле нејасна или недоречена. То што је недоречена (делује незавршено) и није тако лоше, јер се снима друга сезона. А то што је нејасна, то је само ствар гледања. Свака епизода оставља простор да се замислимо и креирамо неко своје тумачење. Како нам се свиђа или како осећамо.
У село Дол долази Дејан Матић са својом ћерком како би је на неко време склонио од лошег друштва. Први комшија, стриц Велибор, али и многи из села (што се постепено открива), крију нешто и прибегавају нечем чудном у поступцима, чак и оностраном. Дејан, а нарочито његова ћерка Миона, бивају тако увучени у један нови, другачији свет и постају неодвојив део тог света.
Е, сад. Поставља се питање да ли су они увучени у тај свет или су му се вратили. Шта их је вратило на неком другом, мистичном или судбинском плану и ко је или шта то учинио.
Централни лик тог другог света који постоји паралелно са обичним, дољанским животом, јесте Баба Губа. Утвара, болесна жена, одбегла болесница или нешто сасвим друго. У свакој епизоди, ретроспективним приказима, открива нам се прошлост места. Тако постепено сазнајемо да је пуковник Марковић, пре више од сто година, под изговором губе, одвојио у Забран (део шуме) девојку лепотицу, да је има само за себе. Она је живела у скривеној колиби, далеко од свих очију које нису Марковићеве- и рађала децу. Пуковник је ту децу давао по селу, породице су усвајале и тако су неке од породица у Долу постале повезане крвљу, спречавајући даље везивање...
А жена- лепотица? Она је остала заробљена у кругу. У њеном кругу време не постоји или веома споро тече. Она је креирала свој свет, свет без смрти. И у њега пушта оне које хоће или који се усуде да вирну тамо. Неки ликови су наследили њену лепоту, неки пуковникову плаховитост, неки менталну болест, неки су међу собом повезани невидљивим, неки видљивим траговима- као што су беле флеке по телу. Она мотри на њих, на први поглед плаши, али у ствари чува. Плете за њих амајлије од прућа, преко остављених комада постељине, ноктију и косе у зидинама Забрана окреће њихове животе, управља њима. „Некоме да, а некоме узима“. Опет, како се коме заломи- или, како ко доживи и схвати?
Баба Губа је центар свега. Можда заиста постоји у некој паралелној стварности. А можда је само сила која везује, окупља. Можда је само метафора враћања себи, коренима, нечем исконском или чак дивљем у нама.
Након једног века, дољанским путевима хода једна иста таква. И њен вереник, реинкарнација пуковника Марковића. Баба Губа окреће коло, чини да све крене испочетка, али прилагођено новом времену. Она, заробљена у кругу, утиче на то да све буде циклично. Оивичи свет кречом и заврти. И излаза нема. Или се, и без Бабе Губе и мистичног света, историја понавља, само је треба видети и схватити. Треба копати унутар себе и повезати се. Са прошлошћу, са прецима, увидети сличности и силе привлачности, па тако сагледати се и бити искрен према својим манама, поривима, лудостима.
Можда у сваком месту, свакој породици, па и на сваком гробљу и причи из давнине, постоји неко или нешто што када угледамо, видимо саме себе. Као Светлана.
