Vladimir Cvijan je bio političar većeg kalibra nego što je to, recimo, Martinović. Ili Orlić. Ili Stefanović. Ili bilo ko od mladih jurišnika SNS-a, koje Beba Popović štanca kao na traci.

Cvijan je završio fakultet u roku i važio je za talentovanog pravnika. Svoje mesto je brzo našao u politici. Radio je kao sekretar u kabinetu tadašnjeg predsednika Srbije, Borisa Tadića. Nebojša Krstić, koji je bio Tadićev savetnik, posvedočiće da je mejlove građana s pravnim začkoljicama redovno prosleđivao Cvijanu i da je u kratkom roku dobijao stručan odgovor. Privatno se, kaže, nisu družili. A onda se Cvijan podžapao s Tadićem oko reforme pravosuđa, jer se bivši predsednik više oslonio na ženske snage, Natu Mesarović i Snežanu Malović, nego na njega. Kad je tikva pukla, sekretar nije više hteo da sedi skrštenih ruku na kanabetu kao animir dama (ili Krle-22), već je svoju šansu video u tada još mladoj i obećavajućoj partiji SNS-a.

Čuveni transfer u redove opozicije desio se u aprilu 2010. godine. Ljubiteljima šaha taj iznimni događaj ostaće u pamćenju, jer je Vučić, prestavljajući Cvijana, rekao da im je zajednička konekcija i to što vole “kraljev gambit”. Cvijan je svoj postupak prelaska iz tadašnje vlasti u perspektivnu opoziciju obrazložio tako što nije više mogao da trpi samovolju jednog čoveka. I malo je verovatno da svojim iskustvom bivšeg sekretara Predsedništa nije pomogao novim drugarima kako da 2012. godine, Tadić dobije ulogu u “nekom drugom filmu.” I Srbija konačno krene putem na kojem će joj demokratija i pravna država cvetati kao japanske trešnje.

Cvijanu, međutim, nije trebalo puno da shvati da se novo jato, dolaskom na vlast, lagano transformiše u stado s izrazito dominantnim ovnom predvodnikom. To ga je inspirisalo da već 2013. godine, počne da talasa u SNS-u i da kritički iznosi svoje stavove u javnost. Njegovi potezi, logično, nisu naišli na odobravanje. Čak se pričalo i da je palo pičkaranje na relaciji s predsednikom stranke na Glavnom odboru. U stvari, Vučić je ostao pribran, dok je Cvijan penio. Posle se, kako navode izvori bliski Bati Gašiću, uključila ekipa koja je sprečila dalju eskalaciju sukoba i fizički obračun, pa je buntovnog pravnika, bez nasilja, ispratila iz prostorije.

Nekoliko dana kasnije, Zoran Babić, tadašnji šef poslaničke grupe SNS-a, okružen nekim babama i dedama, takođe poslanicima, reći će u holu Narodne skupštine, kako je Cvijan usamljen u svojoj kritici, jer Vučić ima podršku svih članova stranke. Računajući, naravno, i njega, Zorana Babića, kao i te babe i dede kojima je bio okružen.

I dok je Vučić sve više jačao, a Toma Nikolić slabio u paketu sa opozicijom, Cvijan se izgubio iz fokusa srpske javnosti. Poslednji njegov trzaj u politici bilo je osnivanje Republikanske stranke, ali taj projekat nije zaživeo.

Šta je posle bilo s Cvijanom, svelo se na spekulacije. Čaršijske priče su govorile da je digao solidan keš kako ne bi više traumirao predsednika i da se skrasio preko bare, u Americi. I da su ga ljudi upućeni u politički život matice, viđali kako šparta ulicama Čikaga. Druga verzija je govorila da je kupio vilu u elitnom delu Atine, gde živi okružen kontroverznim Srbima. U svakom slučaju, taj kratak period od nekoliko godina, pun pretpostavki i spekulacija, imao je tužan epilog za koji je srpska javnost saznala tek ove sedmice. Cvijan nije preplivao Dunav, kako peva Đorđe Balašević, već se utopio (ili je utopljen) kod Pančevačkog mosta, 5. januara 2018. godine. Policijski izveštaj govori i na kom je kilometru od izvora reke, na njenoj desnoj obali, pronađen neidentifikovani leš, kao i da nije bilo tragova nasilne smrti. I da je, prema pretpostavci, i vesti koju je objavio “Kurir” 6. januara, reč o čoveku u šezdesetim godinama, a ne u ranim četrdesetim, koliko je, Cvijan inače imao u trenutku smrti. Prepoznavanje leša, obdukcija tela i sam čin sahrane još uvek su pod velom misterije.

Kad posmatramo stvari ugrubo, život i smrti Vladimira Cvijana može da posluži kao solidan siže za visokobudžetni triler ili seriju. Uživite se u ulogu pisca ili detektiva i videćete da su tu sve komponente za scenario ili istragu: mladi i talentovani pravnik koji bi da menja svet ili bar pravosudi sistem Srbije, a pritom zastupa likove kalibra Joce Amsterdama, razveden i neprilagođen, sličan Don Kihotu, završava kao davljenik u Dunavu. Uvod, dakle, imamo, a zaplet bi počinjao onog trenutka kad javnost za Cvijanovu smrt sazna posle pune tri godine iz tvita novinara “Tabloida” Predraga Popovića. I ne složi se sa stavom Dragana J. Vučićevića iz “Informera” da ta smrt zaslužuje samo vest u novinama i ništa više.

Ta istraga, detektivska, svakako bi morala da uključi i tvrdnje koje kažu da je Cvijan oboleo do neizlečivosti i da se vratio iz inostranstva kako bi umro u otadžbini. Ili da je, kao gospodin Goluža, izvršio samoubistvo i ostavio oproštajno pismo koje u svom posedu ima predsednik Vučić. Ili da je ubijen od kriminalaca koji su bili nezadovoljni njegovim uslugama kao klijenti. Ili je to, pak, uradila ekipa iz drugog ganga, jer je Cvijan njihove konkurente uspešno obranio pred licem Pravde.

Ta istraga bi, međutim, trebalo da uključi i drugu stranu medalje. Ili pretpostavke da je Cvijan znao puno detalja o aktuelnom režimu, da nije hteo da ćuti i pored eventualne love koju je dobio i da se spremao, uz solidnu infrastrukturu i medijsku podršku spolja i iznutra, da iznese neke kompromitujuće informacije o predsedniku Vučiću. I da je, kako tvrde pojedini mediji, namamljen u Crnu Goru, odakle je prebačen za Beograd, da bi završio u Dunavu kao masterpiece kriminalne grupe u usponu, predvođene Veljkom Belivukom.

Nije na odmet postaviti i pitanje u čijoj kuhinji je “podgrejan” Cvijanov leš. I da li je to samo rekontra potencijalnih disidenata, zbog nekih skorih privođenja i zameranja. Jedno odmeravanje snaga, kao u Hladnom ratu. Na neutralnoj teritoriji i bez upotrebe najtežeg oružja. Bar za sada.

Kad detektiv pred sobom ima sve ove alternative, potrebno mu je, zbog pažnje publike, otežati posao tako što ćemo mu, u Hičkokovoj atmosferi, na grbaču staviti i “zavet ćutanja okoline”.

To što je ćutala vlast je očekivano, jer iz njihove perspektive ta smrt ili samoubistvo bivšeg člana zaslužuje samo vest. Ali ćutalo je i tužilaštvo i advokatska komora i mediji i opozicija. Ćutala je i porodica koja nije objavila čitulju u novinama. Zbog čega?

Na gore postavljeno pitanje, nadovezuje se i iznenadno gostovanje predsednika Vučića u udarnom terminu RTS-a, u četvrtak, kod novinara Zorana Stanojevića, gde je govorio o vakcinaciji, poligrafu, malvaziji, Mauricijusu, Jovanjici, Nikšiću, svojoj pasiji da prati čak i lokalne izbore po Evropi, vezi kriminala i pojedinih struktura vlasti, da bi samo jednom, onako usputno i u paketu sa poligrafom, pomenuo Cvijana. Zbog čega samo jednom kad je ta vest ustalasala duhove u Srbiji? I kad su svi pogledi bili usmereni ka predsedniku da pruži neki smisleni odgovor, a ne da se poziva na poligraf.

Opravdano sumnjam da se predsednik pojavio na Javnom servisu samo da bi zataškao ovaj slučaj. I da je to zaista uspešno odradio. Ne može mu se ništa zameriti, jer nije izbegao pominjanje upokojenog saradnika. Jednom, doduše, ali na ovu primedbu bi Dragan J. Vučićević verovatno odgovorio da Cvijan toliko i zaslužuje. A da bi stvar potpuno legla na rudu, opet se krenulo sa orkestriranom hajkom na Dragana Đilasa. I to od Sime Spasića sa megafonom do Večernjih novosti i televizija sa nacionalnim frekvencijama. Još se i Andrej u međuvremenu razboleo. Čisto da i sažaljenja ne manjka. Kao ni bilborada po beogradskim periferijama s kojih nas braća Vučić pozdravljaju krilaticom “Predaja nije opcija”.

A šta je istina i koja je od mogućih verzija tačna u vezi sa Cvijanovim tragičnim krajem, za sada se samo nagađa. I to se uvek radi kad ne raspolažete s dovoljno informacija. A informacija je, kako kaže Dilan Dog, kraljica znanja.

U Srbiji smo, međutim, u deficitu sa pravim informacija, jer predsednik Vučić polaže monopol na njih, kao što polaže i na druge stvari.

Veliki je i strah kod većine novinara, čiji je zadatak da objektivno informišu građane. Zbog čega, ako Vučić nije hteo da priča o Cvijanu, Zoran Stanojević nije našao za shodno da mu postavi neko pitanje u vezi s tim? Kao građanin koji uredno plaća preplatu i smatra da je to stvar od javnog značaja, želim da mi RTS, kao bilo koji drugi servis, računajući i one za pranje tepiha, pruži adekvatnu uslugu za moj novac.

Druga bitna stvar je što se ova nedovoljno razjašnjena smrt pridodaje korpusu kontroverznih tragedija koje su se desile za vreme vladavine SNS-a i što je u svakoj Vučić, bio mirođija. Ili brana institucijama da do kraja odrade svoj posao. Tako nije dao Batu Gašića i Zlatibora Lončara kad se srušio helikopter. Uticao je, preko svoje savetnice, da urednici novina ne budu previše grubi prema sinu Željka Mitrovića kad je zgazio Andreu Bojanić. Lično odlučuje o tome da dva minuta snimka sa naplatne rampe u Doljevcu ne ugledaju svetlo dana, kako bi se konačno otklonila dilema je li Zoran Babić vozio auto ili nije kad je ubijena Stanika Gligorijević…

Stvaranje grupe Veljka Belivuka, koja je kontrolisala Grobare ili preuzela proteste od građana tokom prošlog leta, pretvarajući ih u nasilne, jasno govori kakva vizija države našem predsedniku nije strana.

Sve ovo nas dovodi do samovolje nedovoljno zrele ličnosti i stanja u društvu gde život postaje jeftin, a smrt relativizovana. I to nije samo naša sudbina. Tako je u svim nedovršenim državama, koje liče jedna na drugu. I neretko na loviša.

I zbog toga je bitno da se dogovorimo sami sa sobom. Ako ne želimo tu hičkokovsku atmosferu u državi, zaista je potrebno da što pre rešimo misteriju otkud leš nekada visokog državnog funkcionera na obali Dunava.