„Не дај ми никада да одем“. Роман Казуа Ишигура. Кажу, можда најкомерцијалнији његов роман. И дирљива и застрашујућа прича о деци из интерната Хејлшам. Ученици живе у оквиру интерната и није им дозвољено преко ограде. Васпитачи им стално говоре како су посебни, а они сами се морају константно истицати својим делима- писати поезију, сликати... Најбољи радови након неког периода бивају одабрани и однети у Галерију- о којој они не знају ништа. Они се друже, заљубљују, играју утакмице, слушају музику... Међутим, писац нас мајсторски уводи у срж романа, где схватамо да у том интернату није све како треба, да је место не само чудно, него и мистериозно, помало језиво... Штићеници нису обична и просечна деца, они су СТВОРЕНИ за нешто друго. Интернат није обичан интернат, већ фарма на којој се узгајају здрава деца која ће након неких двадесет година постати донори органа. Направљени по моделу већ постојеће особе, или како их сами штићеници називају, по „могућима“, њима се након неког времена у интернату, додуше штуро, објашњава њихова племенита сврха. Сви су обележени и живеће док организам издржи- неко ће умрети после прве, а неко можда и након четврте донације... На самом крају романа откривамо да је свет пун таквих људских фарми. Само је Хејлшам посебан. Њега је осмислила група људи тако да децу одгаја у добрим условима и, васпитајући их и развијајући њихове таленте, показују свету и онима из врха те бранше да и они имају душу, осећају, мисле. Тиме им не мењају сврху, али им пружају квалитетније године... Након година проведених у интернату, они бивају измештени у другачији смештај, упознају стваран свет, и чекају позив. Неки ће пре донација бити неговатељи који ће бодрити и пратити своје пријатеље који су већ донори, али у неком тренутку све чека исто...
На занимљив начин је описано њихово схватање свега тога. На моменте, чини се као да деца одувек знају да им је то сврха, иако им није експлицитно речено. Чини се да им је то нормално, да прихватају или су већ рођењем прихватили свој пут. Међутим, како одрастају, упознају свет изван ограде, проналазе партнере, у њима се буди оно исконско људско- жеља за животом, коју покушавају да остваре верујући и у митове интерната... Са сазнањем да ипак не може ништа да се промени, неки су сломљени, а неки иду даље, прекоревајући себе зашто су и покушали да измене судбину...
Прича је испричана у првом лицу. Прича је Кети која нас упознаје са осталом децом. Сви су посебни, са својим ћудима и навикама, као и сва остала деца. А они, ипак, то нису. Предодређени су да своје бубреге, јетру, на крају и срце, поклоне онима којима је живот потребнији.
На крају романа, када се већ одрасла деца, на корак од донација, сусрећу са својим некадашњим васпитачима, једна од васпитачица каже: „Тако сам поносна што вас видим! Ви сте изградили свој живот на ономе што смо вам пружили! Ви не бисте били оно што сте да вас нисмо заштитили. Не бисте били заокупљени својим лекцијама, не би се утапали у своју уметност и писање знајући шта предстоји сваком од вас...“ На неки начин, деца треба да буду захвална на томе што су добили, сазнајући да донације ипак не могу да се одгоде и да је њихов крај известан.
Кети завршава причу пре своје прве донације, када је већ изгубила најбоље пријатеље. Прича некако остаје недовршена. Или, тек започета. Прича о деци Хејлшама као да је кренула и наставила даље негде изван корица романа, негде у будућности...
А да ли је немогуће замислити такав сценарио? Да ли је превише научнофантастично помислити да ће једног дана свет бити толико подељен и јасно издефинисан на оне изнад и оне испод, на богате и сиромашне, на елиту и масу, на оне који треба да живе и оне чији је живот потпуно небитан и који постоји зарад других живота? Да ли је немогуће замислити да ће једном постојати фарма у којој ће људи бити одгајани као пилићи да би омогућили неколицини да буду сити?
Овај роман и његова идеја могу бити метафора и онога чега смо данас сведоци. Ако посматрамо данашњи поредак код нас и у свету, можемо уочити сличан систем. Систем који није отишао још тако далеко, али је за појединца често исто суров и обезвређујући. Велики део људи ове планете је, на неки начин, потрошна роба, јефтина радна снага, испомоћ која је битна док је има, а када је нема, остаје љуштура, као љуштура деце Хејлшама када им поваде органе...
А онда, систем увлачи у такво размишљање и понашање, да обични људи постају све захвалнији, јер, могло је и горе. Као штићеници Хејлшама- нису их одгајали у кавезима, већ су им пружили образовање пре смрти... Очекивања се умањују, постају понизни, захвални. Захвални што дишу, што су имали какве- такве могућности, што им је неко дозволио колико-толико живота, што се неко играо Бога...
Тајм магазин је овај роман уврстио на листу најзначајнијих романа на енглеском језику написаних у периоду 1923-2005.
Након читања романа, ваља погледати и истоимени филм, снимљен 2010. године. Филм о људским клоновима у суровом свету без смисла...
