Ako niste imali čime pametnijim da opteretite svoju memoriju u proteklih osam godina, onda vam sigurno još u glavi odjekuje čuvena rečenica Ivice Dačića izgovorena posle prvog kruga predsedničkih izbora 2012. godine, kad su Tadić i Nikolić ravnopravno podelili megdan, a on bio „zlatna bronza“, pa rekao: „Ne znam ko će biti predsednik Srbije, ali znam ko će biti premijer.“

Istorija, pomešana s anegdotama, kaže da je Toma Nikolić bio u tim trenucima vispreniji od Tadića, zovnuo je Dačića i rekao mu: „Gde si, premijeru?“ Ivica se nasmešio od uva do uva, preko širokih mesnatih obraza, i koalicija SNS-SPS je stupila u brak. Ivica, doduše nije bio posle toga nešto puno premijer, oko godinu i po dana, jer je na srpskoj političkoj sceni zasijala nova zvezda oličena u PPV-u, kako se to tada zvalo, a danas se zove Aleksandar Vučić.

Ljubav između SNS-a i SPS-a se u međuvremenu potrošila. Bilo je lepo dok je trajalo, a trajalo je i duže nego veliki broj brakova sklopljenih u isto vreme. Koalicija koju je predvodio tandem Zagor i Čiko (Vučić kao Zagor, Dačić kao Čiko, prim. aut.) digla je Srbiju iz pepela, spasila je od bankrotstva, umila je i uljudila. Sad je Srbija kao devojka spremna da prvi put krene na vašar. Sve na njoj dubi… U međuvremenu su roditelji takve Srbije najavili razvod. Plan je da dete ostane sa ocem (pretpostavljam da je Ivica u ovoj vezi bio majka), jer bi u tom slučaju brže poraslo i osamostalio se…

Nakon ove farse od izbora koja se desila 21. juna, SNS je ostvario istorijsku pobedu. Uzeli su 190 mandata od 250. Izbori su, naravno, održani u nefer uslovima. Vladajuća stranka je nastupala s pozicije državnih resursa i moći. Ucena i kupovina glasova se više nije odvijala pod velom tajni. U svoju medijsku mašineriju su upregli sve televizije s nacionalnom frekfencijom i još neke klince na granici punoletstva koji su u rančevima unosili glasove u RIK… Pao je Paraćin, pao je i Šabac.

Razbila se i iluzija da Boris Tadić i Zoran Živković, nekadašnji predsednik i nekadašnji premijer Srbije, mogu udruženim snagama i uz podršku Šutanovca, Balše Božovića, Vide Ognjenović, Aleksandre Jerkov i Mićuna da na nekada žutom Vračaru uzmu preko 10 odsto glasova.

Razbila se i iluzija da Serđo Trifunović, beskompromisan i pun emocija, može da se snađe na političkoj sceni kao što može na onoj od dasaka koje život znače. Pre nego što se upustio u mutne političke vode trebalo je da se prvo konsultuje sa likovima koji imaju malo više iskustva od njega. Kolega Džej Ramadanovski bi mu, recimo, mogao lepo objasniti koliko se samo on pogubio kad je kao dečko s vrelog dorćolskog asfalta i pun šibicarskih fora, uleteo među estradne menadžere. I shvatio ko su zaista pravi prevaranti i prave zveri.

Vučiću bi trebalo odati priznanje i što je od Šešelja i Čede Jovanovića napravio vukove. Vukove po modelu Vuka Draškovića tj. beznačajne političke lidere koji su svoje stranke doveli do „sabirnog centra“ i sad jedino s čim mogu da trguju jeste sopstvena koža za koju, pritom, misle da je neki brend.

Ali vratimo se na Dačića. I pogledajmo kakav se pogled pruža iz te perspektive…

Ako ste pratili uključenje iz centrale SPS-a, posle izbora, mogli ste da vidite dve prelepe mlade žene između kojih, pokisao i ljut, s knedlom u grlu, stoji Ivica Dačić. Rezultat je dvocifren tj. osvojio je 10 posto. Ali za razliku od pre osam godina više nema ucenjivački kapacitet da kaže „ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer.“ Iskusan i pametan, kako ga je Bog dao i SPS izbrusio, Ivica je još u tom trenutku shvatio da će morati u opoziciju. Poslao je doduše Vučiću čestitku, izrazio želju da se nastavi saradnja na vozdizanju Srbije iz pepela, ali i sam zna da od te priče nema ništa. Osvrnuo se zbog toga na bojkotaše, kritički i oštro. Pismen čovek bi između redova mogao da pročita kako je Dačić kivan na pravu opoziciju, jer da su oni izašli na izbore, njemu bi porasle šanse da ponovo uskoči u vladu. I služi se privilegijama vlasti. Ovako, ništa…

Pored gnevnog Ivice i one dve lepe cure, mogli ste da zapazite na toj konferenciji za štampu i srećno lice Branka Ružića. Vreba lola iz potaje. Hoće da Ivicu gurne s ivice. Jedva je dočekao da SPS dođe u sukob sa SNS-om kako bi se napravilo prostora za novu politiku i novog lidera. I kako bi on lično i bez griže savesti mogao da se ponovo zagrli i slika s onim opskurnim vulkanizerom s Žarkova koji se, pored nesrećnog Strajnare, uključio uživo u prenos RTS-a i vikao: „Vučiću, pederu.“

Dačića su već počeli da otkazuju poslušnost politički saradnici. Neki od njih su bili i na protestima: Škundrićev sin i Trivanov sekretar. Tončev planira blokadu auto-puta. Odbornici iz Inđije su navodno već prešli kod Jeremića u Narodnu stranku… Brod tone, pacovi ga napuštaju. Ništa novo pod suncem. Potrebno je sad samo taj brod parkirati u plićaku.

Ono što ostane kompaktno u SPS-u, pokušaće razbiti sa strane razni analitičari s Pinka. Već su počeli s Dačićem da ispiraju usta. Razvlače Šećerka kao šećerlemu. To i Ivica oseća. Gostujući na Prvoj pre neki dan, odaje utisak čoveka koji je već sažvakan. Sav je ljubazan, pričljiv, pažljiv… I sigurno da ne bi imao ništa protiv da može biti Vulin umesto Vulina. I to ga tako boli, jer je nekad imao ozbiljan ucenjivački kapacitet.

Moj savet Ivici Dačiću, ako ne želi da bude deo muzeja voštanih figura, pored Draškovića, Šešelja, Čede Jovanovića i comp. jeste da odmah krene u borbu protiv Vučića. I da se ne odriče svojih ljudi, kako bi umilostivio vođu. Jer vođa više milosti nema…