Treći zemljotres
Jedini pravi zemljotres, tačnije serija zemljotresa, pogodili su između ponedeljka i utorka Albaniju i Hercegovinu. Epicentar je bio u okolini Drača i Nevesinja, ali se osetio na većem delu Balkana.
U Albaniji je stradalo oko pedeset ljudi, dok ih je na stotine povređeno. Strušene su i brojne kuće. U Draču i njegovoj okolini oko 900 domova više nisu za stanovanje, dok je taj broj u Tirana još veći. Među stradalim Albancima su i bliski poznanici porodice Rama.
Patrijarh Irinej uputio je telegram saučešća svom kolegi Anastasiju, arhiepiskopu Tirane, Drača i cele Albanije. I država Srbija se uključila. Naši vatrogasci, njih trinaest, već se nalaze na terenu i izvlače ljude iz ruševina.
Albanska dijaspora se takođe angažovala da pomogne matici, a Edi Rama, obećava da će svaki cent biti pošteno potrošen. Taj Ramin vapaj nam otkriva jedan veliki problem. I taj problem nije isključivo balkanski. Morate da zalažete svoj politički autoritet, jer su bogati i solidarni ljudi često bili samo ovce za šišanje kada bi se desila neka slična prirodna nepogoda ili katastrofa. Možda je najbolji primer za to Venecija…
Sigurno da nije bilo romantične duše sa solidnim bankovnim računom koja nije poželela da uplati višak love kako bi se najlepši grad sveta sačuvao od poplava. Surfujući na tom talasu, brojni prevaranti koji su se zatekli na važnim funkcijama, samo su obrnuli keš, i umesto podizanja zaštite na ulasku u lagunu, proneverili su skoro 7 milijardi evra.
Venecija je i dalje meta poplava. Predviđa joj se i nestanak za stotinak godina. Ali ako već bude prineta na oltar globalnog otopljavanja, nek bar negde bude zapisano da su taj proces ubrzali mangupi iz njenih redova. Mi, Vizantijci, ćemo znati da je u pitanju Božija kazna za Mletke što su, pre osam vekova, opustošili i opljačkali naš Carigrad. Ali to je već intimna stvar. Kao što i neki Srbi danas veruju da je Božija kazna stigla Albance iz Drača, među kojima ima i znatan broj pravoslavaca, budući da su Albanci iz nekih kosovskih vukojebina rušili manastire po Metohiji.
Na evropskim tv stanicama su se ovih dana mogli čuti i eksperti koji su objašnjavali da je veliki problem za Balkan taj što kuće za stanovanje nisu kvalitetno građene. Mahom i nelagalno, bez dozvole i uklapanja u urbanistički plan. U prevodu, stihijski i od krova. Zar o tome ne govori i Andrić u svom romanu Omer paša Latas, kad kaže, parafraziram, da naši narodi, iz perspektive zapadnih suseda, zidaju domove kao da će sutra da se sele, a ne da u njima žive. Trusno smo područje u svakom smislu. Zemljotres je samo jedna vrsta podrhtavanja. Ili gubljenja tla pod nogama.
Imam jednog prijatelja koji već više od dve decenije živi i radi na Severu Italije. Bliži se pedesetim godinama, a mlađi je neko ikad. U rodni grad dođe na par dana. Uglavnom let i zimi. Donese nam vesti iz belog sveta, proda par dobrih priča i zasmeje nas do suza.
Kao i svaki građanin Italije, moj prijatelj ima sigurno veći strah od zemljotresa nego ja. Apeninsko poluostruvo je u poslednjoj deceniji debelo platilo pomeranje tektonskih ploča. S druge strane, kao i svaki uspešni Srbin, taj moj prijatelj je kupio stan u centru Beograda, pa sad ima i tu dodatnu brigu od brojnih gibanja u otadžbini. Jer smatra on, gledajući stvari sa strane, Beograd je samo poveći tor u koji se sabijaju Srbi sa svih strana, kako bi se odatle što lakše, kad se otvore granice i postanemo ravnopravna članica EU, izvezli na Zapad kao radna snaga. A naviknut na italijanski standard, primećuje da je taj naš „tor“ pun građevina koje su zidane na prečac, s konca i konopca, lošim materijalom i neplanski, pa se moli Bogu samo da nas ne pogodi neki jači zemljotres.
„Bilo bi milion žrtava“, predviđa ishod potencijalne nesreće.
Ta misao koja je izrečena pre više od godinu dana, a potpomognuta scenama iz Albanije, tek me je sad zabrinula. Jer prirodne nepogode budu, pa prođu i uzmu svoje. Problem je što im mi sami, ponekad, dajemo povoda da nas što više unište.
