Završila sam ekonomski fakultet i odmah počela da radim u velikoj multinacionalnoj kompaniji. Radila sam mnogo, sve i svašta i nikada nisam odbijala svaki novi izazov. Retko kad bih i pomislila da nešto što treba uraditi nije u skladu sa mojim obrazovanjem ili mojom pozicijom. Pre nekoliko godina srela sam ćerku mamine drugarice, inače osobu mojih godina koja mi je bez imalo ustručavanja rekla: “Blago tebi, baš si imala sreće sa poslom”. Nasmejala sam se i pomislila: Da li ona stvarno veruje da je u pitanju sreća? Ja opet na to gledam sasvim drugačije. Dok je ona i mnogo drugih mojih vršnjaka raspuste provodilo na bazenima, ja sam radila osam sati kod očevog prijatelja u veleprodaji. Nisam tada znala da ću upisati ekonomiju, ali sam znala da će mi to iskustvo doneti sigurno nešto u životu. Dok su se moji vršnjaci svađali sa roditeljima zašto im ne kupe nove patike, ja sam mojim roditeljima pomagala da naprave fascikle, ukrasne kese i spajalice i zarađivala svoj džeparac. Znala sam da pravljenje fascikli neće biti moja profesija ali sam verovala da će mi to iskustvo značiti. I tako je bilo. Zahvaljujući tom iskustvu imala sam o čemu da pričam na intervju za posao. Zahvaljujući tom iskustvu sam razvila određene komunikacione veštine. Zahvaljujući tome sam stekla radne navike. Možda sam tada više volela da se bavim nečim drugim, možda sam želela da to vreme provodim drugačije ali mislim da sam uvek znala da to treba da radim jer se nikada ne zna zašto je nešto dobro.
To dokazuje i jedna intersantna priča mog oca. Tata je bio sportista. Reprezentativac Srbije u bacanju koplja i diska, godinama prvak u skijanju, rukometaš, i na kraju i trener atletičarki u Čačku. I pre mnogo godina jedna novinarka čačanskog nedeljnika radila je intervju sa njim i pitala ga kada je počeo da se bavi sportom i otkud ljubav prema sportu. Tata se nasmejao i odgovorio da je on sportista iz nužde. Naime, u posleratnoj Jugoslaviji, u Komaranima kod Nove Varoši, deca nisu slušala čuvene sportiste da ih motivišu da se bave sportom, nisu imali da kupe raznorazne rekvizite za bavljenje sportom, verovatno ne preterujem ako kažem da su oni o sportu malo znali. Prosto sport se nije mogao zavoleti niti praktikovati. Tako je i moj otac svoje detinjstvo provodio pešačeći do škole po nekoliko kilometara, čuvajući stoku preko dana i donoseći vodu sa stubline. I dok je tako svakoga dana radio na poslovima koje nije voleo nije ni slutio da će ga baš one dovesti do sporta i učiniti da bude uspešan u tome. On je tada novinarki objasnio kako je uspešno bacanje koplja i diska posledica čuvanja ovaca u rodnom kraju. Naime, kad jedna ovca krene van stada, onda jedino kamen u rukama može da je vrati nazad. A kad dodje zima i vodu treba doneti u što kraćem vremenu, jedino improvizovane skije mogu da olakšaju dečaku posao. Tako je postao sportista – iz neznanja. Uspešan – iz nužde.
