Oni malo stariji, a u te ubrajam i sebe, pamte da je raspad Jugoslavije počeo kad su se na Maksimiru, početkom devedesetih, sukobili navijači Crvene Zvezde i zagrebačkog Dinama. Ostalo je tužna istorija balkanskih naroda koji tako podeljeni sve više liče na indijanska plemena u američkom rezervatu. Danas smo osiromašeni i trgujemo uglavnom sirovinama. I vazda smo spremna da se pod uticajem niskih strasti i vatrene vode, namažemo ratničkim bojama. I iskopamo ratne sekire. Ili buzdovane, pošto nam je to primerenije tradiciji.
Ono što pak brine i boli jeste da dva najbrojnija naroda Zapadnog Balkana, ako su uopšte dva, a ne jedan, nisu ništa naučili iz skorašnje istorije. Ciljevi minulog rata žestoko im su se obili o glavu: Srbija nije postala velika, već je u međuvremenu urasla, dok je Hrvatska postala u znatnom delu etnički čista, s tim što osim Srba u njoj danas ima sve manje i manje Hrvata. U nekoj doglednoj budućnosti sva će katolička braća i sestre moći komotno da se smeste u one granice koje im je svojom vizijom predvideo čuveni demograf Vojislav Šešelj. Jer ko će doći da živi u kamenitom dinarskom zaleđu, pored onolikog Minhena? I koga danas zanima plodna Slavonija, osim trgovaca hrastovinom?
Dizanje tenzije između Srba i Hrvata, dodatno je pojačano ovih dana. Prvo se desio upad maskiranih huligana u jedan kafić u okolini Knina, a u kome su gosti gledali prvu utakmicu između Zvezde i Jangbojsa. Pale su batine, a čak je i jedno dete dobilo štanglu preko leđa. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je rekla da će se o svemu izjasniti kad bude dobila policijski izveštaj. Verovatno ga je, u međuvremenu, dobila ali se još nije izjasnila.
A pred revanš utakmice srpskog šampiona sa švajcarskim, neki nestašni bg dečaci, postavili su tenk ispred Marakane. Ubrzo je stigao i hrvatski odgovor u vidu parkiranja starog traktora u blizini Maksimira, a kao simbola etničkog čišćenja krajiških Srba za vreme „Oluje“. U sportskom žargonu, Purgeri su odigrali flaster. Hrvati koji žive južnije bi opet mogli maskirani da upadnu u neki kafić i pomlate goste, pošto nisu dovoljno domišljati i cinični kao Purgeri.
Svi ovi opskurni događaji bazirani na duhovnom i materijalnom siromaštvu, kao i lošem folkloru, pokreću opskurne tipove i mračne duhove prošlosti. I bude nemir, pošto i sa jedne i druge strane trenutno vladaju feudalci koji umeju da se isključivo za svoje potrebe vešto koriste polusvetom.
Ovakvi ispadi bacaju senku i na veliki uspeh Crvene Zvezde na evropskom putu. Možemo pričati da im se u domaćem prvenstvu gleda kroz prste, ali tim Vladana Milojevića je uspeo drugu godinu za redom da se plasira u najelitnije fudbalsko takmičenje na Starom kontinentu. Trebalo je snage i truda da se Zvezda vrati na staze stare slave, makar i u obrisima. Jer ovaj klub je nekad bio prvak Evrope i sveta, dok im je danas najveći domet plasman u Ligu šampiona, a prolaz u završnu fazu takmičenja – misaona imenica. A da se u celu priču nisu umešali rat, profesionalni navijači i sitna buržoazija lakoma na brzu kintu, sigurno da bi Zvezda i dalje bila tim od koga bi strepeo jedan Real Madrid ili Bajern iz Minhena. Ovako ostaje samo da se pobeda protiv Liverpula slavi kao Kosovski boj, dok se poraz od PSŽ-a potiskuje, budući da su na dve utakmice primili ukupno 10 golova.
Ali zašto se ja kao Grobar brinem za Zvezdino zdravlje?
Za Zvezdino zdravlje se brinem isključivo zbog toga što ona kao klub artikuliše mejnstrim srpskog društva. Zvezda je ogledalo Srbije i njena krvna slika. Kakva je Zvezda, takva je i Srbija.
I sad kad je tako uspešna, kao SNS, red bi bio da se pokrene pitanje njene stvarne privatizacije, kao i privatizacije drugih klubova u državi, računajući i Partizan. Vreme je da umesto ljudi iz političkih struktura i navijačkih grupa koje dižu tenziju, koriste se za razne sukobe i trguju opijatima, na ključna mesta u srpskim klubovima dođu ozbiljni vlasnici koji će upristojiti poslovanje, plaćati redovno porez državi (a ne obrnuto) i ustaliti uspeh domaćeg fudbala na međunarodnoj sceni. Ovo je idealna prilika za to, pošto je Zvezda, kao miljenica aktuelne vlasti, prava udavača sa pedigreom i njena cena samo raste. A ako neki dušebrižnici budu skeptični da li taj posao može valjano da se uradi, nek im neko pomene Nebojišu Čovića, koji je košarkaški klub iz istog sportskog društva privatizovao i priveo nameni, pa mu jedan evropski gigant kao što je KK „Partizan“, može samo da pljune pod prozor.
