Други део: У Орхановом кварту
Орхан Памук је рођен у имућној истанбулској породици 1952. године. Његов деда је био факултетски образован човек и власник неколико фабрика. Основно занимање му је била производња ужади. Умро је релативно млад, у 52. години живота, али је оставио довољно иметка да његови синови, од којих је један и Орханов отац, нису успели све то да сатаре, премда су неразумно улазили у бројне послове и пропадали у истим.
Орханова баба по оцу била је велика госпођа. Кад би синови упропастили бизнис и говорили како морају да неком некретнином покрију хипотеку, она би им само рекла да следећи пут буду мало пажљивији. Баба је време проводила играјући карте (дарду и покер) са женама из свог краја. Неке од тих дама су у османлијско време биле у харему. Преваспитане у духу републике, Орханова баба и то друштво веселих жена, своје карташке игре нису прекидале ни за време поста. Нити су постиле. Занимљиво је, међутим, што су ифтар чекале као да су гладовале од јутра. Тај однос према религији Памук описује овако:
„У том погледу, моји су живели као француски буржуји прилично удаљени од Бога, али у страху од коначног обрачуна са њим.“
Ако пак занемаримо метафизичке и окренемо се социолошким разлозима, однос према религији је имао и егзистенцијалистичку конотацију:
„Европеизована буржоазија у Истанбулу подржавала је све војне интервенције изведене у Анкари за последњих четрдесет година и мешање војске у политику… због страха да једног дана нижи слојеви и богаташи из провинције могу подићи верски барјак и ујединити се против њиховог начина живота.“
Орханов отац, Гундуз Памук, доживљавао је своје синове као млађу браћу. Био је бизнисмен фасциниран Западом. Знао је да се изгуби из топлог породичног гнезда и да у Паризу, по хотелима, преводи француске песнике парнасовце на турски.
Орханова мајка је била лепотица. Фотографије које се могу видети у његовој књизи „Истанбул, успомене и град“, а коју ће бити главна референца овог текста, приказују ауторову мајку као модерну Европљанку из педесетих и шездесетих година двадесетог века.
Орхан је млађи син. Избегава школске обавезе, сањар је и сликар, чврсто везан за свој родни град.
Осамнаест пак месеци старији брат је рационалнији, уравнотеженији и тачно зна шта хоће од живота. Кад је завршио америчку средњу школу у Стамболу, „Роберт Колеџ“, а чији је ученик била и бивша турска премијерка Тансу Чилер, старији брат је образовање наставио у Америци, на Јејлу.
Орхан је остао на Босфору и започео студије архитектуре, али са жељом да их што пре оконча како би се посветио сликарсту. У међувремену се заљубио у девојку из високог турског друштва. Цура је имала албанско порекло, а писац је у свом делу, скривајући њен прави идентитет, назива Црном Ружом (за потребе филма замислите Дуа Липу).
„…на крају једног лета (сам) управо због те лоше репутације привукао пажњу Црне Руже. Током лета, међутим, и у претходним летима у којима сам се више дружио са својим друговима, нисмо се посебно примећивали. У време кад сам био везан за другове, уопште се нисмо занимали једно за друго у забавама које смо сви заједно правили као што су одлазак у поноћ у пола сата удаљени Истанбул, до Багдадског булевара, тркајући се мерцедесима, мустанзима и БМВ-има (и понекад се сударајући), играње у дискотекама и враћање назад; смиривање девојака које су вриштале док смо ми пуцали из елегантних ловачких пушака на празне флаше за газоз и вино смештене на неку пусту хрид до које се ишло глисерима; играње покера или монопола док смо слушали Боба Дилана и Битлсе.“
Као што видимо, Памуков живот се није нимало разликовао од живота било којег богатог европског сноба, образованог и декадентног. Црна Ружа му је у тој опцији била муза. Са њом се наш драги Орхан ваћарио по музејима модерне уметности на обали Босфора или је портретисао по гарсоњерама у којима је у осами проводио студентске дане. Али кад су њени родитељи сазнали за ту везу, Орхан је више никад није видео. Пре тога му је тај неминовни разлаз Црна Ружа веома пластично наговестила:
„Мој отац се ухватио за то што ти желиш да будеш сликар“, рекла је. „Бићеш пијани сиромашни сликар а ја твој голи модел… Има такве страхове.“
Разговор са мајком о тој теми био је више него поучан:
„Шта мислиш зашто је отац оне слатке девојке коју си сликао, чим је сазнао да му се кћи заљубила у тебе, одмах наврат нанос ћерку послао у Швајцарску? У овој сиромашној земљи, међу овим безвољним, слабим и неписменим људима, да би могао да живиш као што заслужујеш а да не будеш згажен, треба да имаш свој посао, свој иметак… не напуштај архитектуру, сине, биће штета за тебе. Онај Ле Корбизје кога непрестано помињеш, хтео је, видиш, да буде сликар, али је студирао и архитеткуру.“
Књига „Истанбул“ завршава се овим речима: „Знао сам да те вечери мајка и ја нећемо заподенути нашу свађу, и да ћу, мало касније, отворити улазна врата и побећи на улице које ће ме утешити, а да ћу се пошто дуго будем тако ходао вратити кући и сести за сто да на хартију пренесем нешто од атмосфере, и хемије, тих улица.
Нећу бити сликар“, рекао сам. „Бићу писац.“
Остало је као што знате историја. Орхан Памук је постао једини Турчин са престижним признањем добитника Нобелове награде. Предавао је и компаративну књижевност на Колумбији, у Њујорку. Тренутно је најпрепознатљивије лице модерне Турске.
Мој избор да ми Орхан буде водич сасвим је логичан: рођен је у Цариграду и дан данас живи у вили „Памук Арт“ на Нишанташу. Уз то је и млађи син, воли сликарство и утеху проналази у дугим шетњама по улицама. Додирна тачка између Памука и мене је и та што ме је мајка такође одговарала на сличан начин да не студирам филозофију, него да упишем грађевину. У суштини, овде се опет све може свести на ову Хегелову реченицу да се слични духови траже…
У образложењу Нобеловог комитета зашто је Памуку уручена награда стоје и ове речи: „У потрази за меланхоличним духом свог родног града, открио (је) нове симболе судара и прожимања разних култура.“
А какав је Истанбул у Памуковим очима? И да ли тај поглед староседеоца може да позајми и неком другом?
„У време када сам с неизбежном меланхолијом осећао поетичност ткива Истанбула које се састоји од сваке бизарности и старине, империјалне величине и мрвица историје, мислио сам да се веома особена тајна тог ткива и поезије града само мени указује: прихватајући меланхолију и као ствар страну мом сопственом срећном и привилегованом животу а и као осећање и усуд за које је неминовно да од града пређе на мене, самом себи бих с поносом говорио да оно што видим кроз прозоре брода на Златном рогу нико као ја никада није видео.“
Памук одраста на Бејоглу, у европском делу, у насељу које су подигли Ђеновљани. Карактеристика тог места, поред ретко доброг положаја, јесте што је био насељено Грцима, који су углавном држали трговачке радње. Ту су и два главна турска клуба, Галатасарај и Бешикташ. Или што би ми Гробари рекли мислећи притом на Топчидер: Једно брдо, а два света.
Централна улица која води од Галата Куле до Трга „Таксим“ је Истиклал. Некад се звала Grand rue de Pera. Поређења ради, кад би Кнез Михаилова у Београду и Улица краља Милана имала архитектуру прве, а дужину обе, добили би изглед те улице која се завршава на тргу Таксим. У београдском случају, тај трг би био Светосавски плато. Памук каже да се та улица није променила од 1843. године и да су у њој, током деветнаестог века, били смештени француски и енглески хотели. У тој улици се данас налазе конзулати, представништва мултинационалних компанија, књижаре и културни центри, ресторани и урбани кафићи. И чувени црвени трамвај величине аутобуса.
Међутим, трг Таксим, у који се улица Истиклал „улива“ као велика река у море, у 19. веку је тек био „бескрајна висораван у сенци борова и ораха“. Памук о томе пише како на том месту град престаје на запањујући, потресан, а за њега чак и застрашујући начин:
„Неподношљиво је обеспокојавајуће и потресно видети да у суштини пре кратког времена (сто година пре него што сам се родио) нису постојала места која је човек од детињства усвојио као центар свог живота и сопственог света и која су због тога полазна тачка свих његових знања… Трг Таксим у чијој сам околини од детињства живео и који је центар мог света, (у то време је) празно место на којем проводе време коњска запрега и продавци ћуфти, лубеница и рибе.“
Данас је Трг Таксим симбол отпора грађанског турског друштва против апсолутистичке власти председника Ердоана. С тог места крећу протести. А један од повода је био и тај што су локалне власти хтеле да посеку дрвеће у парку како би подигле тржни центар. Полиције у том делу Истанбула има више него у другим деловима града. Налазе се на кључним местима, ограђани у кавезима и поред борних кола, налик керовима. Трг Таксим опевала је и чувена певачица Michelle Gurevich (ex Chinawoman) у песми „Kiss in Taksim Square“.
Али, вратимо се опет уназад и погледајмо тај простор Орхановим очима, а не очима Chinawoman. У време кад Памук одраста на Бејоглу, кад се у шетњи са старијим братом обично препире и гура, док их мајка упозорава следећим речима: „будите нормални, будите обични, будите као сви…“
Током тих шетњи, браћа Памук са мајком, обилазе и грчке продавнице у којима се купују играчке. Иако не разумеју језик, браћа имитирају продавачице и то их изузетно весели и забавља. У том периоду, у граду је трајала кампања да се „говори турски“. Памуку, као детету из буржујске породице, грчки језик није сметао. А шта се у међувремену десило: Енглези су се повукли са Кипра, а турска тајна служба је, према Памуковим речима, бацила бомбу у Солуну на родну кућу Кемала Ататурка. Тај инцидент је био повод да крене погром грчког становништа на Бејоглу. Маса Турака, заведени тим инцидентом, поразбијали су и покрали све грчке продавнице у улици Истиклал и њеној околини. Ускоро је и грчко становништво решило да се исели…
Душа Истанбула је у мултиетичности. Душа оног правог, космополитског, Истанбула. То је град који се простире на два континента и тешко да може бити претворен у паланку. Његова природа је да се у њему, као ветрови на Босфору, мешају и преплићу различите културе. Памуков језик је турски, али је одмалена његово уво навикло и на грчки. Школовао се на енглеском. Његов отац је преводио француске песнике. Учмалост која га прати током младости јесте управо та што му друштво намеће искључиво једнообразност. И што ће током свог одрастања, на улицама града, моћи да чује искључиво матерњи језик. Можда се у свему томе крије и онај страх који је истанбулска буржоазија имала од религије: наметање стила живота на који нису навикли.
Окружен искључиво турским језиком, Памук покушава да схвати себе кроз место у коме живи. И веома успешно то илуструје реченицом која гласи да „град нема другог центра осим нас самих“.
Центар Истанбула је дакле наш водич. И он је пре свега истанбулски, па европски, па тек онда светски писац. На крају је и турски. Фановима серије „Секс и град“, ризикујући да и мене неко не стави у тај скуп, објаснићу Памукову судбину на примеру Кери Бредшо: она није Американка, како каже ћерки неког руског уметника са којим је у шеми, већ је Њујорчанка.
Баш због тога што је пре свега цариградски писац, Памук је доста добро примљен на Западу. Његова књига „Истанбул“ имала је бољу прођу од осталих његових дела у медитеранским земљама. И вероватно је била одскочна даска за престижну награду, иако је пре тога написао два ремек-дела: „Зовем се црвено“ и „Снег“. Ако ми не верујете, прочитајте опет образложење Нобеловог комитета.
Архимедова тачка Памукове књиге „Истанбул, успомене и град“ јесте управо меланхолија. Град је имао своју славну прошлост кроз историју, а он га затиче у тренутку кад је Турска као наследник Отоманске империје, некада од великог играча на политичкој сцени света, постала неразвијена периферија Европе. Због тога он и каже:
„Детињство сам провео са осећањем да живим не у великој светској метрополи него у великом и бедном провинцијском граду“
Памук упорно и скоро мазохистички ишчитава и истражује шта су западњаци писали о његовом родном граду и у тим редовима тражи, занесен романтизмом, онај сјај какав би Цариграду, и по имену и положају требало да припада. Али не успева да га пронађе у потпуности, тек у искрама које се лако утопе у море меланхолије. И Памук сматра да је неко упознао Истанбул, ако је у њему осетио меланхолију. То илуструје овако:
„Ако, на пример, код Готјеа прочитам да Турци не лију сузе пред пожарним катастрофама – да се у таквим ситуацијама понашају достојанствено насупрот Французима који много плачу… осећам да француски читаоци који треба да таквом расуђивању поверују, неће моћи да схвате зашто Истанбулци већ сто педесет година не могу да се ослободе туге.“
Да ли је Памук на истом трагу као и Сорентино кад каже да воли да живи у Риму, јер је тај град мртав већ двеста година и налик је лешу. Становнике Рима за разлику од туриста са севера, не занимају рушевине властитог града. Памука, међутим, занимају рушевине Истанбула. И забачени сиромашни квартови. И све оно што сјајни декор или панорама крије од „спољних“ посетилаца.
Али ту тугу или меланхолију можемо осетити и у делима једног од највећих писаца двадесетог века, Нагиба Махфуза, кад пише о свом Каиру, још древнијој престоници. По том правилу би становници града на Нилу тугу осећали најмање три миленијума уназад.
А да ли је истанбулска туга по нечему специфична?
„Град, из перспективе свог живља некад одвише источни, некад одвише западни, изазива лагани неспокој и зебњу да се том месту не може потпуно предати“, каже Памук.
И вероватно да је то разлог због којег житељи Истанбула осећају тугу задњих сто педесет година, а не само због тога што су житељи престонице некада моћне империје. Истанбул не припада ни истоку ни западу, ни Европи ни Азији. Истанбул је свет за себе, разапет између светова.
Посебно место у књизи „Истанбул“ посвећенo је „западном погледу“ на град. Памук се пита због чега му је толико битно „шта су западни путници рекли о Истанбулу, шта су радили и шта су све сањали у граду, шта су писали својим мајкама (мисли на Флобера, прим. аут.)?“ Битно му је због тога, објашњава даље, јер је он неко ко седи у „Истанбулу с једном ногом у једној култури а са другом у неком другом свету.“
„Кад осетим недостатак западњачких погледа на себи, сам постајем сопствени Западњак“, каже Памук, али обавезно нагласи и то да његов град, ма колико био егзотичан и примамљив за путнике са Запада, никад није био Западна колонија.
Од тих „западних погледа“ Памуку ће значајан бити поглед графичар Антоан-Игнац Мелинг, рођеног 1763. Године. Мелинг је био Немац, али у „чијој лози је било италијанске и француске крви.“ Мелингову књигу са графикама „Живописно путовање по Истанбулу и обалама Босфора“, објавиће за турске читаоце Памуков теча и песник Шевкет Радо, године 1969. и поклониће је младом Орхану у коме је тада горела жеља за сликарством.
„Ове слике чији ћу сваки делић сатима с пажњом гледати, дају ми осећање да је ето то у прошлости био савршени османски Истанбул.“
Оно што је Памук осетио гледајући лупом Мелингове гравире, западњак може осетити шта је био „савршени османски Истанбул“, ако у вечерњим сатима, кад нема гужве, уђе у џамију Сулејманију. Она је одраз моћи. Али нимало није лишена духовности као католичке катедрале. Чак напротив. Као православном хришћанину учинила ми се изузетно блиска и топла, што, рецимо, нисам осетио у Плавој џамији.
Од осталих Западњака издвојио бих Памуков обрачун са чувеним француским писцем Гиставом Флобером. У двадесет деветој години Флобер путује по Истоку, али припада оној групи људи која чезне за свим што је оставио за собом.
„Као што се лако може разумети из писама која је писао сањајући о историји званој Константинополис, откако је кренуо на пут највише је чезнуо за својом кућом у Руану, радном собом и вољеном мамицом, за којом је растајући се од ње дуго плакао, желећи да се што пре врати натраг“, пише Памук.
Да би дочарао Флоберов карактер и време које је провео у Истанбулу, Памук сматра да би било добрo да се позабавимо Флоберовим полним удом који му је тих дана био највећа мука.
„Свако јутро и вече премазујем лековима свој јадни уд“, пише чувени француски писац свом пријатељу Лују Буијеу након другог дана од доласка у Истанбул, а цитира га Памук. Наиме, Флобер је у Бејруту оболео од сифилиса и лечи се. Памук не пропушта прилику да каже да Флобер истог дана пише и мајци „како се никад неће женити.“
Међутим, болест Флобера не спречава да посети јавну кућу на Галати. Ту му се допала девојчица од шеснаест година, али довољно мудра да провери да француски писац можда није оболео од неке полне болести. Флобер пише: „Пошто сам се уплашио да ће ми видети рану, рекао сам да сам увређен и напустио то место.“
Памук примећује, а то је уједно и његов отклон према Западу и крајње исправан став, узимајући притом француског писца за параметар, како је Флобер „на исток дошао колико да гледа лепе, незаборавне слике и стекне успомене, толико и да види болест и бизарност других, али никако није имао намеру да покаже сопствену бизарност и болест…“
Моје колеге и ја нисмо на Галати посетили јавну кућу као Флобер. Нисмо били ни меланхолични као Памук. Били смо опуштени српски туристи, ни превише западни ни превише источни, таман дозирани да се у урбаном Стамболу осетимо као код куће. Посетили смо паб „Ескићи Пера“ на почетку улице Истиклал и наслушали се доброг рока уз хмељ. Два пута смо свратили у кафану „Сокак Кахвеши“. Једном смо ручали, други пут пили кафу. Газда тог локала у коме млади и урбни Турци играју шах или неку другу друштвену игру, невероватно подсећа на нашег друга Февзију који држи варошку „Таверну“. У шездесетим је, проседе дуже косе, обучен кежуал и шмекерски, чак слично држе и пљуге. Само што Турчин уместо еспреса пије црвени чај. А најзанимљивије је што обојица имају исту слику Венеције на зиду свог локала.
У међувремену смо јели и сладолед. И пешачили по Истиклалу. У тој улици сам купио оргиналне левиске 501. по дупло нижој цени него што би то урадио у Београду. И нисам купио рејбанке, јер нисам баш толики сељак. А најближи перверзији, на Галати, био је Ђорђе, председник нашег портала „Сова“. Као љубитељ и конзумент електричних гитара ушао је у сваку радњу са музичким инструментима на коју смо наишли, али будући да просечна цена једног комада износи шест месечних плата просветног радника у Србији, могао је само захваљујући љубазности продаваца да проба како „фендер“ звучи. И да потом напусти објекат налик Флоберу.
