Nova Varoš je 100. grad u Srbiji gde se narod buni protiv vladajućeg režima. Da se razumemo, Nova Varoš je uvek bila među prvim opozicionim gradovima, ali joj se može da bude i stoti: narod je gorštački, živi na hiljadu metara nadmorske visine, pa se savršeno uklapa u onu Cvijićevu rečenicu da je u ravnici uvek bilo više hleba, a na planini više slobode. Mi smo prosto osuđeni na slobodu. I po difoltu se ne damo lako vezati u lance.
Ovog ponedeljka, koji je pao u dan nakon što smo obeležili dvadeset godina od bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO pakta, ispred novovaroške opštine se okupilo između 350 i 400 ljudi. Prošli put nas je bilo više, oko petsto, budući da su nas u prvoj šetnji ispoštovali susedi iz Užica, Prijepolja i Priboja. Ali jako i čvrsto jezgro je ostalo i to je broj na koji se može i dalje računati. I nije malo, s obzirom da je to oko pet posto stanovnika u našem gradu, što bi bilo ravno proporciji da u Beogradu svake subote šeta preko sto hiljada građana.
Naravno, među onima koji su u šetnji svakako da ima i ljudi na zadatku i u civilu, zaduženih za javni red i mir. Neki od njih sigurno podržavaju proteste i nisu imuni na ono što čuju od govornika, a protiv vlasti.
Ima i onih koji ne mogu da dođu na proteste, a želeli bi. Jedni su stari, sporo se kreću i ne osećaju se sigurno u masi, a drugi su oni koji su ucenjeni i plaše se. Razumem obe grupe. Posebno ove druge. Vlast dugo i sistematski radi na gušenju slobode, kroz medije i pritiske raznih vrsta od kojih su najgori oni preko lokalnih kabadahija do ucena za posao ili recimo subvencije za poljoprivredu. Čak sam čuo i za podatak da postoje timovi „stručnjaka“ ili „delegata“ koji prate svaku sitnicu na društvenim mrežama i potom javljaju centrali. Obučeni su kao kerovi koje su Rusi slali u kosmos. Na stranici lokalnog SNS-a sam video nekoliko profila tog tipa. Istim redosledom svi postuju vesti o Vučićevim posetama, susretima, govorima, uspesima… Svi redom i svi kao jedan. Brojčano gledano impozantna suma, ali im kvalitet teži jedinici. Ili nuli.
Ali bez obzira na sve, ipak ima dovoljno onih koji šetaju.
A zbog čega je šetnja dobra?
Dobra je, jer je to svojevrsna setva slobode.
Sloboda više ne postoji u državnim institucijama. Te institucije su u međuvremenu obesmišljene i izgubile su svrhu: RTS tako što zastupa samo mišljenje vlasti, Parlament jer vladajuća većina na sopstvene zakone podnosi stotine amandmana, vojska jer joj je na čelu desetar Vulin, policija i tužilaštvo, jer ne smeju da nas informišu o slučaju Zorana Babića i ubistvu na auto-putu… Tu su i klinci koji podržavaju Simu iz Grocke, a tip je naručio ubistvo novinara, tu su i žene iz Brusa koje podržavaju Jutku, a Jutka je seks mašina…
Sve je obesmišljeno, kako bi za sve mogao da se pita Vučić. Jer on je čovek koji zna maltene sve. I svakog novinara u glavu, i koliko je bilo demonstranata na protestu, kao i imena 7200 ili 7300 gradova i sela u Srbiji od osam hiljada koliko ih ukupno ima.
Kao čoveka koga priroda posla i vera obavezuju da čita Sveto pismo podsetio bih na Solomonovu rečenicu gde kaže da za sve postoji vreme: vreme kada se seje i vreme kada se žanje. Ta metafora je pogodna na brdovitom Balkanu, jer mi upravo, kao što rekoh, sejemo tu slobodu na ulici, pošto je više nema u ambarima državnih institucija. Ubuđala se. Ili su je pojeli miševi.
A na ulici, među naradom, postoji dobra hemija, opuštenost, volja za istinom, neprihvatanje laži… Svež je vazduh i lako se diše, jer niko nije prisiljen da dođe na protest. A onaj ko je došao, sa sobom je doneo i svoju ličnu slobodu i hrabrost i tako samo umnožio već postojeću. Bez nervoze, moranja i ostalih imperativa.
Sloboda je zaista važna za društvo koje želi da normalno funkcioniše. Čim se čovek plaši, i ono što zna, više ne zna. I ne može da se ostvari, ni izrazi, niti da kaže ono šta misli. Zakržljava. Sit je, ali je i patrljak. Nalik karikaturi. Evo uzmimo, na primer, Nebojšu iz Beograda. Može on sto puta biti ministar policije, ali pred Acom Srbinom drhti kao jasika.
Naš cilj nije da država bude uređena. I koncentracioni logori su uređeni. U nekima ima i hleba. U ovim savremenim, čak i pelena. One logore koje prave multinacionalne kompanije, pored hleba i pelena, imaju i vrtiće za decu kako bi roditelji mogli što duže da ostanu na poslu. Ali nijedan koncentracioni logor nema dušu, ma kako našminkan bio. Isto važi i za državu bez slobode.
Šetamo da bi vratili dušu državi. I rasteretili je od raznih pritisaka.
Mi smo sad zaista pod ozbiljnim psihološkim pritiskom, jer sa Vučićem nam se svaki čas dogodi nešto po „prvi put u novijoj srpskoj istoriji“. Da bi se izdržalo toliko tih „važnih trenutaka“, potreban je ozbiljan kapacitet, koji većina građana Srbije prosto nema.
Zamislite samo i kakav je teret stavljen na pleća onih koji moraju da putuju autobusima s kraja na kraj Srbije i slušaju svoga Aleksandra. I gde ih pastiri nižih činova drže zatvorene u ograde kako ne bi pobegli dok guslar gudi.
Ili kakva je muka ljudima što po lokalnim odborima vladajuće stranke moraju frenetično da aplaudiraju u znak podrške svom predsedniku. Mene su podsetili na Teletabise, ali mogu opušteno reći- i na Severnu Koreju u malom.
Ali ko sam ja da tako nešto tvrdim i kritikujem… Ima ljudi koji vole takve stvari. Nismo svi u istoj koži. I ima nas raznih.
S druge strane, ima i onih koji ne vole, ali su pristali na seks. Posle će se žaliti da su bili silovani. Problem je samo što neće biti ubedljivi. Kao što nije bio ubedljiv ni jedan naš sugrađanin koji je pred 5. oktobar kleo ljude kad su krenuli za Beograd, a potom ih dočekao igrajući Užičko kolo i vičući „Sloboda“.
Kad Vučić padne, takvi će mu prvi suditi.
A mora jednog dana pasti…
Laž je vazda na staklenim nogama.
A šta je Srbija danas možda najbolje može da se dočara tako što zatvorite oči i zamislite da su vas nekim busom dovezli u Niš na centralni događaj povodom obeležavanja godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO pakta. Ugašena su svetla u centru grada, sirena za uzbunu je odsvirala svoje, i kad ste taman pomislili da ste dovoljno istraumirani, kad ono ispred vas, predsednik Srbije – plače. I to je okej. Pomešale su mu se emocije. Žao mu je stradalih, sigurno, ali ima nešto i od suza radosnica. Preživeli smo i opstali u sudaru sa najjačim vojnim savezom ikad. A što se njega lično tiče, za vreme bombardovanja, dobio je samo stan od 117 kvadrata, a danas, posle dvadeset godina mukotrpnog rada, možda nije vlasnik, ali ima punomoćje da se koristi SNS-om, RTS-om, PINK-om, Prvom, Happijem, Skupštinom Srbije, Tomom Nikolićem, Ivicom Dačićem, vojvodom Šešeljem, Čedom Jovanovićem, Nenadom Čankom, Vukom Draškovićem, Draganom Palmom, Mitrovićem, Sarapom, Krletom, Marićem, Vučkom, žutim Bujketom, i pogađate naravno – Jelenom Trivan.
