Dva puta sam plakao gledajući filmove. I oba puta opravdano. Ne toliko zbog godina, jer sam u oba slučaja bio balavac, koliko zbog toga što i mi, filozofi po rođenju, imamo emocije.
Prvi film je „Šampion“ iz 1979. godine. I sigurno da sam samo jedan u nizu klinaca koji su cmizdrili zbog scene u kojoj Jan Vojt, u stvarnom životu otac Anđeline Džoli, umire na podu ringa nakon dobijenih batina i pri kraju bokserske karijere, dok mu sinčić, govori:
„Šampione, probudi se.“
Po anketama koje su radili ozbiljni istraživači, ta scena je proglašena za najtužniju u istoriji kinematografije, ostavljajući iza sebe čak i onu kad Bambiju umire majka, pa je logično da sam i ja pustio suzu. Onu, mušku, najtežu.
Drugi film zbog koga sam plakao je „Poslednji kineski car“.
Gledao sam ga, ako me sećanje ne vara, prvog dana 1989. godine. Iako je bio devetostruki oskarovac, taj film se mogao svrstati i u dečije. Bar u prvih pola sata trajanja. Scena koja me je dotakla, jeste, međutim, ona pri kraju filma, kad poslednji monarh najstarije civilizacije na svetu dolazi u Zabranjeni grad, ali sad kao turista i matori baštovan prevaspitan u komunizmu, i kad jednom dečaku, sinu kustosa, dokaže, pomoću bube skrivene u čauri, a pohranjene davno iza prestola, da je i on tu nekad trčkarao i provodio vreme kao dečak. Ali i kao car.
Ne znam zašto me ta scena toliko pogodila, ali sigurno da nije zbog toga što su moji mahom bili za kralja i otadžbinu. Ili što se u vazduhu osećalo da će te iste godine biti srušen Berlinski zid i komunizam, a da Slobodan Milošević, kao politički nedorastao istorijskom trenutku, to neće ni primetiti.
Bilo kako bilo, s filmom „Poslednji kineski car“ počelo je moje druženje sa Bernardom Bertolučijem. Ili vaspitavanje za istančani ukus. Možda sam baš i zahvaljujući Bertolučiju postao sklon dekadenciji i umetnosti, jer sam većinu njegovih filmova odgledao u tinejdžerskom dobu, kad se ličnost menja i najpodložnija je uticajima. I svi ti filmovi su, na ovaj ili onaj način, uticali na mene, osim „Malog Bude“, za koga mogu slobodno reći da je treš.
Jedan od razloga zašto je Bertolučijev uticaj bio tako jak, ukorenjen je u vrhunskoj poetici na koju nikad nisam bio imun. Objašnjenje se može potražiti u činjenici da je pomenutom reditelju, kao i njegovom kolegi iz Rusije, Andreju Tarkovskom, otac bio poznati pesnik. Njima dvojici je, dakle, ta lirska crta bila usađena genetski ili a-priori. Nekako prirodno. Kod Tarkovskog se mogla prepoznati u skoro svim filmovima, dok se kod Bertolučija ta crta najbolje dala videti u „Čaju u Sahari“ ili u „Ukradenoj lepoti“.
Na poetiku se nadovezuje erotika. I njene posledice. Bertoluči će insistirati posebno na onim pogubnim posledicama.
U „Poslednjem tangu u Parizu“, gde olinjali doberman Marlon Brando siluje mladu Mariju Šnajder, reditelj nam prikazuje, kroz tu slepu erotsku strast, mračnu potrebu za posedovanjem… U tom filmu je i sam Bertolučiji pokazao svoju mračnu stranu ličnosti, jer mladoj glumici nije do kraja rekao kako će se scena završiti.
Na kraju balade, Marija Šnajder puca u Marlon Branda. I baciti svetlost na jednog drugog genija, koji se vek pre toga, bavio sličnom temom. Reč je o Dostojevskom i njegovom „Idiotu“. Ako, pratimo tu paralelu, koja nije slučajna, budući da je Bertoluči pre „Tanga“ već ekranizovao jedno delo od Dostojevskog, primetićemo da je sudbina avanturističke ljubavi, pomešane sa slepom strašću, uvek tragična. I neretko povezana sa ubistvom. Razlika je u tome što je Dostojevski ženu učinio žrtvom: Rogožin svirepo ubija Nastasiju Filipovnu, dok Bertoluči nije bio toliko „pošten“ kao Rus i statistika nasilja, već je stvar poetizovao, stavljajući pištolj u ruke Mariji Šnajder, a metak u stomak Marlona Branda.
Ipak, vrhunac erotike u stvaralaštvu Bernarda Bertolučija, jeste scena kad u „Ukradenoj lepoti“, tokom poziranja slikaru, ispod jednog drveta, u rajskim predelima ruralne Italije – sevne dojka dražesne Liv Tajler. Taj momenat, suptilan i nežan, pokazuje koliku snagu ima ženska lepota i koliko se Bertoluči, kao vrhunski esteta, u tu lepotu razume. Da li ga je ta lepota kroz život spasavala ili upropašćavala, to je već drugo pitanje.
Pored toga što mi je izazvao suze zbog „Poslenjeg kineskog cara“ i nesanicu zbog dojke Liv Tajler, Bertoluči je značajno uticao i na moje formiranje političkih stavova. I to kroz filmove: „Strategija pauka“, „Komformista“ i „Dvadeseti vek“. Bertoluči je bio osvedočeni politički mislilac. I što je paradoksalno: veliki komunista koji je u isto vreme bio i veliki kritičar komunizma.
Posebno je u rediteljevom opusu značajan „Dvadeseti vek“. Film traje čitavih 300 minuta ili pet sati. Taj film je i monumentalno delo evropske kulture.
Priča prati dva dečaka u Italiji koji se rađaju iste one godine kad umire Fridrih Niče. Reč je o 1900.
Jedan dečak je iz bogate porodice i njega glumi Amerikanac italijanskog porekla – Robert de Niro, a drugi je iz siromašne porodice i njega tumači Francuz sa ruskim pasošom – Žerar Depardje. Pored njih dvojice, tu su još i Bert Lankaster i Donald Saderlend od kapitalaca. Muziku potpisuje – Enio Morikone.
Sudbine dvojice dečaka su neraskidivo vezane jedna za drugu, iako oni potiču, kao što je već rečeno, iz različitih društvenih slojeva. Kroz njihov odnos, a to je odnos rivalstva i prijateljstva, ispričana je priča dvadesetog veka. Nije ni slučajno što je ta priča ispričana baš kroz filmsku umetnost, jer je ona u tom veku doživela svoju punu afirmaciju i potvrdu.
Film „Dvadeseti vek“ je pored nesumnjive umetničke vrednosti i dokument jednog vremena. Na isti način kao što je Tolstojev „Rat i mir“ oda i pečat devetnaestom veku – veku velikih romana.
Značaj ovog filma jeste u tome što verno slika sukob levice i desnice, ne samo u Italiji, već na teritoriji cele Evrope.
Bertoluči ne pripoveda od 1917, 1922, 1933. već ide na sam početak veka. I svedoči o podeljenom društvu, o pohlepi, o gladi, o dekadenciji, o borbi, o praštanju, o izneverenim nadama…
I na kraju, kao rezultat te borbe ili samog usuda, dvojica prijatelja iz detinjstva, koji očito ne mogu jedan bez drugog, kao teza i antiteza, penzionerske dane, a to je godina 1976. provode tako što se i dalje tuku. I to pesnicama. A između početka i kraja njihovih života, negde na sredini, smestio se Drugi svetski rat sa svim svojim pošastima, kao strašna opomena, ali i dalje nedovoljno ubedljiv kao svedok protiv nasilja.
Bertoluči ima tu filozofsku strast da krene od početka, ali i da priču zaokruži. Sukob prijatelja u „Dvadesetom veku“ je večan i cikličan; buba koja je dokaz matorom baštovanu da je nekad bio kineski car, vodi nas na početak, ali ujedno i zatvara jedan životni ciklus; Buda umire, ali se i ponovo rađa…
Ti krugovi su Bertolučijev filozofski stav, metafizički opis stvarnosti, kao i najprihvatljivija forma za estetski doživljaj. Jer krug je savršen. Kao i dojka.
Zbog toga kažem, grubo, kao što je to ponekad umeo i sam Bertoluči: nije ni čudo što je život završio na krugovima. Ili preciznije: na točkovima (invalidskih kolica).
Što se mene lično tiče, veoma sam zahvalan Bernardu Bertolučiju. Svet njegove umetnosti, vremenom je postao i moj svet. Taj svet je surov kao „Dvadeseti vek“, lep kao Liv Tejlor, i često dosadan, slava je Bogu, kao poetski kadrovi iz filma „Čaj u Sahari.“
