Ови наши када из села оду да живе у Београд или који други већи град, после неког времена почну да говоре: „Да ми је само оне моје воде са извора да се напијем. Па, пошто!“.

А која им то вода недостаје?

Једном или двапут годишње када дођу са својом децом у село да обиђу родитеље, ови једва дочекају, обрадују им се и само гледају како да их угосте и у свему угоде. Још са врата их поставе за астал – „уморни су и гладни од пута“.

Најпре изнесу предјело. Пршуту леђаницу изваде из замрзивача, па нарежу сланине, па сира и масна и млада, па кајмака и згорелог и младог, па паприку у павлаци, па елдопиту и још две друге пите, па киселог и слатког млека… Све што ђеца воле. А Бог дао воле све. Потом пилећу супу, па сарму, месо кувано у пари,  још и шницле испрже. Шта ћеш! Ђеци се свиђају. Уз то испеку и црног и белог хлеба, јер неки воле црни, а други бели. На крају изнесу баклаве, тулумбе, питу с јабукама, принцес крофне и још две-три врсте колача.

Када се гости свега тога наједу журе на извор да се напију воде. Не би ли некако преварили све што су појели.

Е, то је та вода које намају у граду.

А родитељи када једном годишње нађу времена те оду у град да посете децу и унучад, понесу са собом „мало домаће `ране, да се ђеца не трују оном из продавнице“. Тегле са медом, тегле са слатким, џемове, домаће сокове – најмање две врсте, тегле са паприком, туршију, краставчиће, ајвар, канту сира, чинију кајмака, испеку коју питу, испеку домаће пиле, у кантицу ставе јаја… Још запакују џак непрсканих кромпира, па непрсканог пасуља, па непрсканог лука и црног и белог, непрскане шаргарепе, ораса, јабука, крушака и коју флашу ракије.

Све ово запакују у џакове и картонске кутије. Торбе немају. Одакле им? Где то путују да би имали торбе?

Када стигну у госте у град и деца се потруде да угосте родитеље. Право са посла сврате у месару да купе роштиља, у најбољој пекари купе бурек, готова јела и салате на трећем месту, колаче на четвртом, пиво и сок у продавници – све што има да је најбоље то купују за своје родитеље. Ови се послуже, не манишу, кажу да је све фино. Ни у мислима не упоређују оно што кући једу са оним што једу њихови, не дај Боже. Мада оно што су са собом донели никако не узимају – да би ђеци више остало.

А када се после дан или два врате назад у село, ако их ко упита како је у великом граду, обично одговоре: „Не би ти ја могао оне њине воде ни седам дана. Чини ми се одма` би умро.“

Овакво предавање је одржао наставник Бојо Обућина својим колегама у зборници школе у Бистрици, једном током великог одмора, негде око 2010. године. И нико немаде шта ни да дода ни да одузме.Народни музеј у Београду отворен је у јуну ове године и то после петнаест година. У великом простору, на три нивоа, склопљена је прича о прошлости и уметности. Посетиоци могу да прошетају од палеолита, преко српског средњовековног блага, па све до уметности двадесетог века. Изложени експонати су оригинални, лепо распоређени и објашњени. У Музеју влада пријатна клима, а по изгледу и садржају може да парира чувеним европским националним музејима. Посетиоци су и наши, и странци. Улазница је симболичних триста динара, тако да свако може приуштити шетњу кроз палеолит, Рим, Византију, али и уживати у сликама најпознатијих српских уметника.

СОВА је забележила део поставке коју можете погледати овде: