– Кад си ти дош’о?
– У пола седам сам био овде, први. Никога није било.
– Е, вала, прије мене ниси.
Старија жена лагано се проби испред мушкарца средњих година и стаде дижући поносно главу и вртећи је.
– Људи, кад почињу ови? Морам да предам ово, журим на посао.
Улеће млад човек носећи бочицу урина.
– Почињу сад, а видиш који смо, сви чекамо, стани у ред.
– Добро, а можете ме пустити само да спустим ово, само да предам?
– И ми ћемо сви само да предамо. Ја сам овде од пола седам.
Момак нервозно шета горе- доле, остали пацијенти набијени у дуг ред га гледају.
– Питај ти кад дође сестра можеш ли преко реда. Ево, ја ћу те пустити.
– Е, ја вала нећу. Сви данас журе. Журим и ја. Напила сам се неке течности, боже сачувај, не могу да стојим више.
– И шта их нема, од седам раде.
Појављује се сестра и моли за пролаз до врата просторије у којој прима узорке и упуте.
Једва је пустише. А онда, трка. На највише два квадратна метра се саби сав онај народ из реда. Налик овцама које нагрну на корито и сударају се при томе главама. Један другом дишу за врат, говоре, њушкају се, стежу папире и бочице. И сви су погнули главе ка ниском прозорчету на шалтеру ма колико били удаљени од њега, па се све чини да ће неком глава нехотично да улети тамо и остане заглављена. Нарочито су у пробијању ка шалтеру активни старији. Како мушкарци, тако и жене. Пружају руке са упутима, прсе се, прислањају некад и свом тежином на саборца испред.
– Па, помери се, жено, хоћеш ово да ми проспеш. Куд си се навалила, чекај свој ред.
Понекад се неко „савеснији“ јави. Али углавном им не смета та међусобна патња, гурање и дахтање.
– Ништа пре нећеш доћи на ред кад се ту гураш.
Каже једна млађа жена измакнута и заузета посматрањем старице испред себе.
– А шта ли је тебе то бриге?
Ништа. Групица испред шалтера се још више смањује у обиму, шешир једног деде сада покрива две главе, неко је дигао своју течност изнад главе (што је сигурно, сигурно је), једна бака се смешка задовољно јер је успела да се пробије у први борбени ред, момак који жури на посао се измакао на страну, наслонио на зид и нервозно пуше гледајући презриво гомилу, нико и не обраћа пажњу на њега, једној жени звони телефон, она једва успева да га извади из торбе, руке су јој ионако заузете, али то је не спречава да остане постојана на свом положају, прича са неким, сви слушају колико се зноји, колики јој је шећер и како не могу још да косе од кише, сестра виче кроз отвор ко има предност, да стану први они који „ваде профил шећера“, гомила не региструје, сви стоје како стоје, само што све бучније дишу, нестрпљивије им зверају очи…
– Иди стани тамо.
Каже сестра најзад једном, најупорнијем.
Овај се једва извлачи из гомиле и одлази до суседних врата.
Пристиже још један из гомиле. Па следећи. И све тако док се цела она гужва испред шалтера не пресели на друга врата.
Наслоњени што на врата, што једно на друго, чекају свој ред за иглу.
– Шта ово овако споро, кол’ко ли их ради, гледај који смо.
– Е, па кад ‘оћемо сви понедељком…
– Где је овај мали што касни на пос’о…?
– Нема га…