Hrvatska

Posmatrajmo stvari objektivno. I odgovorimo na pitanje koji je jedini klub tri puta uzastopno osvojio titulu Lige šampiona?

Odgovor je Real Madrid. Ko u tom klubu nosi dres sa brojem 10? Odgovor je Luka Modrić. Ko je Luka Modrić? Trenutno najbolji igrač sveta.

Zbog čega je Modrić trenutno najbolji igrač sveta? Ne samo zbog veštine, već zbog toga što je pravi lider svoje ekipe. Mesi i Rondaldo nisu taj kalibar, iako su možda bolji tehničari i postižu više golova. Ali su takođe, za razliku od Modrića, bliži cirkuskim žonglerima nego alfa mužjacima. Imaju problem i sa egom. Izgleda da nisu do kraja svesni činjenice da u Barsi i Realu stoji čitava mašinerija „crnaca“, koja odrađuje fizikaliju i „prljave“ poslove za njih.

Modrić nastavlja niz velikih igrača, kao što su to bili Pele, Maradona, Mateus, Zidan i Ćavi. Modrić je mozak ekipe, plejmeker i kreator igre. I ono što radi u najvećem klubu svih vremena, preneo je i među svoju momčad u repki. Bez Modrića, hrvatska reprezentacija bi bila kao SNS bez Vučića. Znači, negde oko cenzusa. Ili plastično: bila bi kao reprezentacija Srbije.

Posle ovog hvalospeva na račun hrvatskog kapetana, postavlja se pitanje koga u Srbiji raduje uspeh hrvatske reprezentacije? I zašto?

Uspeh hrvatske reprezentacije raduje sve građane Srbije koji nisu Srbi. I Srbe koji su građani sveta. Kao što je recimo Novak Đoković.

A ko je Novak Đoković?

Najbolji srpski sportista svih vremena.

I tri puta najbolji sportista planete.

Zbog čega navija na Hrvatsku?

Valjda je ustao na levu nogu.

Ili je disponiran svojim rezultatima u poslednje dve godine, pa se inati iz očaja.

Možda ga je tako savetovao i čuveni šaman Pepe Imaz tokom kursa intezivnog prosvetljenja:
„Bodri Nodža Vatrene i jedi brokoli, pa ti tajne Svemira neće ostati nepoznate“, rekao mu je Pepe Imaz.

Ili možda Novak navija za susjede zbog toga što ga u Hrvatskoj vole više nego u Londonu. Ili Njujorku. Ili Parizu… pa onda voli i on njih.

Ko Novaka voli u Hrvatskoj? Svi građani Hrvatske koji nisu Hrvati i svi Hrvati koji su građani sveta. I ujaci. Kad kažem ujaci, ne mislim na ustaše, nego na njegove ujake, jer je Novakova majka Dijana Hrvatica… Hrvatica?

Aha. Tu smo dakle:

Novak navija na Hrvatsku, jer mu je majka Hrvatica.

I jer je građanin sveta, naravno.

A sad da vidimo ko u Srbiji ne navija za Hrvatsku? I zašto?

Radikali, Bora Čorba i Miroljub Petrović sigurno.

Ne navija ni predsednik Aleksandar Vučić. I onda, po prećutnoj direktivi, svi članovi i simpatizeri vladajuće stranke. Zašto? Jer je to veoma zajebano. Kad Vučić počne da šišti i peni i ljuti se, nalik razmaženom derištu, u SNS-u po vertikali nastane muk. I ćutke mu se udovoljava. Među tim svatovima je i poslanik Vladimir Đukanović.

Da li Đuka ima i neki dodatni razlog da ne navija za Kroasane? Da nije zbog toga što je Hrvatska genocidna država? Oh zbilja, da li je to točno? I da li smo to znali i bez načitanog Đuke?

Povjesno gledano, NDH je za vreme Drugog svetskog rata bila jedna od retkih država koja je fašizam prigrlila oberučke. Zločini ustaša šokirali su i same Nemce. Ništa se tako strašno na Balkanu nije desilo kao Jasenovac. Sa sve logorom za decu.

Da li su samo Hrvati za to krivi? Nisu. Krivi su i Srbi. Ne zbog toga što nisu mogli da spreče Jasenovac, nego što su ga olako zaboravili. Pitanje je šta bi sve danas ostalo u kolektivnom pamćenju da u tom logoru nisu stradali i Jevreji.

Da li je moderna Hvratska genocidna tvorevina jer se u njoj desila „Oluja“? Čim je 200 hiljada ljudi proterano sa svog ognjišta sigurno da nije nevina kao Gospa iz Međugorja. Ali kriv je i Slobodan Milošević. Mogao je da spreči egzodus, da se nije povukao u svoju vikendicu na Borskom jezeru dok „Oluja“ ne prođe. Tako se valjda dogovorio sa svojim ortakom Tuđmanom, a po svedočenju srpskih diplomata i hrvatskih generala koji se ispovedaju u raznim dokumentarcima snimljenim povodom te vojne akcije.

Je li svaki Hrvat fašista?

Daleko bilo.

Kraj Valjeva se nalazi monumentalni spomenik partizanu Filipu Filipoviću. Ruke je podigao u vis i stisnuo pesnice. On je bio Hrvat.

I Ivana Gorana Kovačića, autor poeme „Jama“, takođe je Hrvat.

U Srbiji, recimo, malo ko zna da je Siniša Pavić, autor serija „Vruć vetar“, „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, gle čuda, Hrvat.

I Ivo Andrić, najveći srpski pisac je Hrvat.

I Stjepan Bobek, najbolji igrač Partizana svih vremena je Hrvat.

I Krleža je Hrvat. Hteo je da se priključi srpskim dobrovoljcima u I svetskom ratu, ali su ga Srbi ispeglali misleći da je austrijski špijun.

I Dobrica Cesarić i Ante Tomić i Boris Dežulović i Lordan Zafranović i Rajko Grlić i i Igor Mandić i i dva Darka: Rundek i Hudelist… svi su Hrvati.

I Smogovci su Hrvati.

Džoni Stulić recimo nije Hrvat. On je duša Balkana. Jednom se izjasnio da je Turčin, što je najbliže istini i mora se poštovati.

Arsen Dedić je međutim Hrvat. Otac mu je bio Srbin i zvonar pravoslavne crkve u gradu Šibeniku, ali Arsen je unatoč tome poznati hrvatski glazbenik. Njegov brat Milutin Dedić je opet unatoč Arsenu poznati srpski slikar.

Rade Šerbedžija je takođe Hrvat, iako su mu i otac i majka Srbi. Za sebe je jednom rekao da je on:
„Hrvat srpskog podrijetla.“

I Prosinečki je takođe Hrvat, iako mu je otac Slovenac, a majka Srpkinja rodom iz sela Ježevice u opštini Čačak. Veliki Žuti je stari gotivac, pa je u sred Zagreba skoro otpevao neku Zvezdinu navijačku pesmu. I oduševio svoju braću Cigane na potezu Čikago-Vrška čuka, preko Čačak i Čukarica. I onu na relaciji Indija-Pakistan.

I Toniju Kukoču je otac Slovenac ili Čeh, a majka Srpkinja. Majka mu se zove Radojka.

Još se nekom majka zove Radojka, a poznati je hrvatski sportaš, samo ne mogu da se setim kome…

A da, setio sam se. Pa Luki Modriću. I njemu je majka Srpkinja. Radojka Modrić rođena Dopuđ od čuvenih Dopuđa iz mesta Kruševa. Slave Đurđevdan. Samo Luka nije preterano vezan za narod iz koga potiče njegova majka. Možda iz straha, a možda i opravdano.

Kad sam bio u poseti kolegi novinaru koji je radio tada u redakciji „Pressa“ i pisao izveštaje iz sudova pročitao sam dopis tj. „Zamolnicu“ hrvatskog tužiteljstva srpskom da im se isporuče izvesna lica sa teritorije Srbije osumljičena da su tokom minulog rata ubili jednog hrvatskog seljaka dok je vodio volove na pojilo. Taj čovek se zvao Luka Modrić i deda je poznatog fudbalera.

Ali ako sagledamo stvari bez emocija, čisto matematički, nismo svi na gubitku, kako kaže Kuran, već smo na nuli. Prebrojali smo krvna zrnca i na kraju smo došli do toga da je najvećeg srpskog sportistu rodila Hrvatica, a najvećeg Hrvatskog Srpkinja.

Je li to problem?

Nije. To je samo činjinica.

Šta je onda problem.

Možda to što je Đuka Moler Novaka Đokovića uvrstio među „idiote i psihopate“ jer podržava „crnokošuljaše“.

Videli smo ko je Novak Đoković, daj sad da vidimo ko je poslanik Đukanović. Objektivno – Niko.

A zbog čega je isprozivao Đokovića? Koji su razlozi? Na koji mu je to žulj Nodža stao?

Iskusan je Đuka Moler. I možda predoseća da bi veliki uspeh hrvatske reprezentacije na Mundijalu loše uticao na vladajuću političku strukturu u Srbiji. A Novak mu, u svojoj dečačkoj naivnosti, na sve to dođe kao „korisni idiot“ opozicije, jer još bodri komšije.

A kako će to uspeh Hrvata loše uticati na vlast u Srbiji?

Evo, ovako.

Prirodno je da prosečnom Srbinu bude krivo ako Hrvati osvoje najprestižniji trofej u istoriji sporta. Ponavljam najprestižniji trofej u istoriji sporta. Jer u zaborav će onda pasti sve ono što nas je u odnosu na Hrvate činilo superiornim. I napuštanje dodele medalja u Atini 95, pa Đorđevićeva trojka 97, pa još dve zvanične pobede seniorskih reprezentacija, pa Kecmanova trojka na 0,6 sekundi u sred Zagreba, pa trenutak kad, takođe u sred Zagreba, Batica Mirković hvata Jarnija za muda, pa kad Dejo Genije isproziva Purgere, pa Zvezdine titule prvaka Evrope i sveta u fudbalu… Sve će pasti u zaborav. Sve.

Ako Hrvati osvoje Mundijal, generacije Srba će svoj život provesti u frustraciji. Neće moći da se lako oporave. Postaće zavidljivi. Namćorljivi.

I u tom stanju napete svesti, probudiće se iz lokalne anestezije. Počeće i da analiziraju gde je nastao problem.

Neko će setiti da imamo isti igrački potencijal kao i Hrvati, ali da nešto škripi u sistemu. Šta škripi? To što je sposobnog Muslina smenio podobni Krstajić, a sposobnog Antića Tole Karadžić. To što je reprezentacija iskorišćena samo kao podloga da se bolje proda Sergej Milinković Savić i namire menadžersko-mafijaške strukture. I to što se svaki potencijal nalik SMS-u uništi ili obezvredi zbog diletanata. Ali diletanata koji dobro znaju svoj interes…

A pošto je fudbal metafora života i dotiče najniže slojeve društva (dovoljna vam je krpenjača i dva kamena da ga igrate, dok u košarci morate investirati u tablu, stub, daske, ravan teren…) narod će se setiti da smo na dnu, baš zahvaljujući diletantima, žonglerima i klovnovima.

Setiće se narod i Tomine diplome i da je za šefa glavne termoelektrane u državi doveden lik iz pečenjare, da je ministar policije Nebojša iz Beograda, da ministar vojske nije služio vojsku, da je šef obaveštajne službe keramičar, da se na čelu opštine Brus nalazi čovek koga bivša službenica tereti za mobing, jer joj je poslao 15 hiljada ljubavnih poruka (bukvalno), da vlast ulaže novac u megalomanske projekte u Beogradu, nalik svakoj nesposobnoj vlasti, dok trećina grada nema kanalizaciju, da je običan narod sve siromašniji, a posebno seljaci, da se otpad gomila kao u rečnim, tako i na televizijskim kanalima.

Kad Hrvati postanu prvaci više neće biti bitno ko je ubio Jelenu Marijanović. Ni šta rade Kija i Sloba. I Gastrozo. I to je ono što iritira Đuku.

Hrvati pišu istoriju Mundijala, žešće talasaju i kvare mu posao dok se on odmara u pravoslavnoj Grčkoj živeći najbolje godine svoga života. Na moru je dakle, ali mu nije do talasanja. Njemu je dobro. Treba ga i razumeti.

Dobro bi bilo da Hrvatska pobedi, jer tako će se relaksirati jedna mlada nacija koja osim domovinskog rata, nema bogzna čime da se pohvali kroz svoju istoriju. Protraćili su je služeći razne pape i latinske ćesare od Pešte do Brisela, preko Beča i Berlina.
I Hrvate treba, dakle, razumeti kao Đuku.

Lako je Srbima. Oni su roknuli i turskog sultana i austrougarskog prestolonaslednika i prvi izbacili američki Drim tim u nokaut fazi…

Ali dobro je i za Srbiju da Hrvati pobede. Probudio bi se narod. Tražio bi više za sebe i od sebe od onoga što mu se nudi i daje.
Dobro bi bilo i za ceo region. Shvatili bi da nismo inferiorni u odnosu na Zapadnjake, već da nesreća Balkana leži u podelama i međusobnoj mržnji zasnovanoj na plitkim emocijama i još plićem obrazovanju.

Zaista bi bilo dobro. Svima bi pao kamen sa srca.

A što se mene lično tiče, nakon ispadanja Argentine, izgubio sam volju da navijam. Možda budem navijao u finalu za reprezentaciju za koju bude navijao moj brat, da se ne delimo kao braća Dedići. Da jedan bude Srbin, a drugi Hrvat. Nego da obojica u nedelju budemo to što on jeste, a ja nisam… dakle, Francuzi.