Čitajući ranije o Toskani, turistički najposećenijoj regiji Italije, zamišljala sam je obasjanu suncem. Zamišljala sam one čuvene brežuljke prekrivene zelenilom, cvećem, suncokretima. I da, takva Toskana iz filmova i serija zaista postoji, ali samo ako je posetite u pravo vreme. Ja sam je posetila u februaru, što i nije baš mnogo popularno. Februar se kod njih računa kao „van sezone“. Ipak, za nas iz Srbije, niskobudžetna putovanja se organizuju najčešće tokom mini raspusta, državnih praznika, tako da mi i nemamo baš mnogo izbora. Osim ako nemamo novca na pretek, pa odemo automobilom po Toskani u sred leta… Ipak, šetajući Firencom, Pizom, Lukom, pitala sam se kako li je tek u sred te sezone kada je sada ovako.
Dakle, Toskanu treba definitivno posetiti u kasno proleće ili leto. Da vas ne bi zakačile kiše, tmurno vreme, a to onda nije to. Moja četiri dana u njoj kiša je načela. No, da krenemo redom…
Većina turista koji dođu na nekoliko dana u ovu regiju, odsedaju u banji Montekatini Terme. Dok nisam pogledala aranžman, nisam ni znala za to mesto. Banja se nalazi na dobroj razdaljini od svih značajnijih gradova regije tako da je iz nje najbolje ići na izlete i u posete tim gradovima, a i smeštaj je, za razliku od, na primer, Firence, mnogo povoljniji. Hoteli nisu neki i zaista bi se svakom mogla skinuti po jedna zvezda. Ali, pošto sam tip turiste „samo nek je čisto, ionako ću samo prespavati tu“, nije mi smetalo. Za razliku od smeštaja u hotelu, banja me prilično pozitivno iznenadila. Čitajući komentare na internetu pre puta stekla sam utisak da je to neko mesto sa dve ulice, pusto, oronulih zgrada, krajnje nezanimljivo. Međutim, pošto sam provela dan i po u njoj, uverila sam se u suprotno. Mesto uopšte nije malo. Ulice lepe i čiste, fontanice sa skulpturama, lepa, stara zdanja, restorani, veliki i sređeni parkovi, šetališta i preko dvesta hotela. Baš onako fino mesto za miran odmor. S obzirom da smo odlučili da prvi dan u Toskani provedemo baš tu, krenuli smo na jedan duži put, do srednjovekovnog gradića iznad banje. Do gradića može da se dođe žičarom koja košta sedam evra i koja van sezone i ne ide često. Peške je potrebno oko sat i po vremena pri odlasku i možda sat pri povratku. Odlučili smo se za opciju peške. Put je pola asfaltni, pola makadamski, prolazi se kroz imanja, maslinjake. Ni jednog jedinog čoveka nismo sreli usput. A gore, pravi srednjovekovni gradić sa autentičnim uličicama, kulama, kaldrmom. U centru je mali trg sa nekoliko restorana. Tu sam pojela najbolje lazanje u životu. U vino se ne razumem, ali išlo je dobro uz jelo. Taj odlazak do gradića na visini, Montekatini Alto, upotpunio je i popravio utisak o banji u koju naši ljudi nikad ne dolaze, što bi se reklo, maksuz…
Sledeći dan putovanja po Toskani bio je rezervisan za Firencu. I to je grad zbog koga se uglavnom i dolazi u središte Italije. Glavni u regiji. Broji oko trista hiljada stanovnika. I nekoliko miliona turista godišnje. Odmah iza Rima. To je grad sa bogatom istorijom, muzej pod otvorenim nebom- kako ga drugačije zovu. Poznata po čuvenim umetnicima koji su potekli iz ovog grada, po poznatoj porodici Mediči, po zdanjima, spomenicima, katedralama. Toliko je toga u Firenci značajnog za spomenuti da bi se moglo pisati dugo… Ja ću se osvrnuti na nekoliko stavari i dati neki svoj utisak o gradu.
Prvi utisak i prvo osećanje kad sada, sa ove razdaljine, pomislim na Firencu jeste- kiša! Od četiri dana u Toskani ona je padala jedan dan i to baš pri poseti Firenci. I to ceo dan. Nebo je bilo tmurno, prilično je bilo hladno i duvao je vetar. To odmah pokvari doživljaj grada koji ste zamišljali kao sunčan i šaren. Kao grupa, dobili smo lokalnog vodiča, gospođu Tanju,koja godinama živi u Firenci. Odmerena žena, znalac svog posla, provela nas je za neka tri sata od jedne do druge firentinske znamenitosti i ispričala baš onoliko koliko treba. Šetnja je krenula od katedrale Santa Maria Novella, a zatim smo videli Trg Doumo, Danteovu kuću, čuveni most preko reko Arno, prasence koje ispunjava materijalne želje, Mikelanđelov trg, grobnicu Beatriče Portinari… Cela priča o istoriji Firence vrti se oko umetnosti i porodici Mediči. Đovani Mediči, a kasnije njegov sin Kozimo, pa Pijero, Lorenco, bili su gospodari grada, bankari i veliki ljubitelji umetnosti. Kozimo, koji se prvi aktivno počeo baviti politikom, sarađivati sa papama, voditi grad, dobio je spomenik na glavnom trgu u gradu. Mnogobrojna zdanja i spomenici su tu zahvaljujući njima.
Grad nije veliki. Može se preći lagano i upoznati za kratko vreme. Međutim, ako želite da uđete u svaku katedralu- a sve su veličanstvene, ako želite obići više galerija i muzeja, onda je potrebno mnogo više vremena. Za jedan dan se bukvalno mora izabrati nekoliko lokaliteta i isplanirati kojim redom. Za ulaske u galarije su ogromni redovi, karte se masovno rezervišu preko interneta i to danima unapred. Skoro u svaku katedralu se plaća ulaz, kao i za zvonike, krstionicu. Od svega nabrojanog, najveći utisak ostavlja prvenstveno Trg Doumo, što zbog lepote, što zbog veličine građevina na njemu. Ova zdanja su jedna do drugog i predstavljaju remek-dela. To je najposećenije mesto u gradu i predstavlja srce Firence. Izgradnja je počela 1296. godine, a završena je sredinom 15. veka. Kupola katedrale predstavlja posebno čudo srednjeg veka, jer je sagrađena novom tehnikom za to doba, a izgradio ju je čuveni arhitekta, Filipo Bruneleski. Krstionica pored katedrale je poznata po bronzanim reljefastim vratima – „Vrata raja“. Izrađena su u bronzi sa zlatnim premazom. Ipak, vrata koja turisti mogu da vide su dobra replika, dok se original nalazi u Rusiji. Zvonik, treća znamenita građevina na ovom trgu, izdiže se visoko iznad svega, a gradio ga je čuveni Đoto. Svim ovim građevinama dominiraju zelena i bleda roze boja, bogati gotički elementi, vajarska dela. Poseban utisak ostavlja i deo grada posvećen Danteu, firentinskom pesniku. U tom delu grada može se obići crkva u kojoj je Dante prvi put ugledao Beatriče koja mu je bila inspiracija za „Božanstvenu komediju“ i u kojoj se nalazi i njena grobnica, replika njegove kuće iz srednjeg veka, spomenik. Most preko reke Arno je takođe nešto što vraća u stara vremena. Kažu da je taj most pakao za muškarce koji prolaze preko sa svojim lepšim polovinama, pošto se, po tradiciji, duž mosta nalaze isključivo zlatarske radnje. Odatle se pruža pogled na reku i grad, a naročito fascinira priča o tajnom prolazu kojeg su izgradili Medičijevi zarad svoje sigurnosti, a koji vodi od galerije Ufici do suprotne obale, prateći gornji deo mosta. Mikelanđelov trg je prepun skulptura i deluje kao galerija na otvorenom. Tu je i čuveni David, simbol Firence. Njegova statua je takođe replika, a original se nalazi u drugoj galeriji, galeriji Akademija.
S obzirom na to da je padala kiša, vreme smo morali provesti ipak najvećim delom u zatvorenom prostoru. Međutim, to u Firenci ne može biti protraćeno vreme, jer ima toliko toga da se vidi. Kada je naša stručna pratnja završila svoju misiju, ostalo nam je slobodno vreme. Ispred galerije Ufici koja se nalazi nadomak Mikelanđelovog trga, bili su redovi. A onda smo shvatili da postoji mogućnost za posetu i bez rezervacije. Samo treba stati u pravi red, strpljivo sačekati i od redara dobiti termin. Naš termin je bio za posla sata, tako da je ukupna procedura trajala skoro sat vremena, što i nije mnogo kada imate u vidu značaj i lepotu galerije. Poznato je da je Firenca kolevka renesanse i dom umetnika poput Donatela, Botičelija, Mikelanđela… Mnoga njihova dela mogu se videti u ogromnoj, dobro sređenoj galeriji. Svaka sklulptura i slika fascinira. Čak i sam plafon galerije koji je takođe veliko umetničko delo. Sva ona dela o kojima smo čitali i koja smo sretali u udžbenicima su tu. „Rađanje Venere“, „Proleće“, autoportret Rafaela Santija, Leonardove skice, samo su neka od remek- dela koja smo mogli videti u ovoj galeriji.
Sledeći dan, nakon Firence, posetili smo još dva grada Toskane. I naravno, čim se vreme prolepšalo, učinilo mi se da je to tek prava Toskana, taj duh koji sam čekala. Prvo smo posetili Pizu. Kada se po izlasku iz autobusa oslobodite naleta mnogobrojnih trgovaca koji nude parfeme, kišobrane i naočare i prate vas narednih sto metara, dolazite do tog istorijskog dela Pize i do jednog od simbola Toskane- krivog tornja. Katedrala, toranj, krstionica- tri znamenitosti na velikoj zelenoj i uređenoj površini. Mnoštvo ljudi koji pokušavaju okolo da uhvate neku novu foru za slikanje sa tornjem. Nema tu mnogo oblizaka. To što vidite u prvom trenu- to je to. Nema više. Može se eventualno posetiti poznato groblje pored ovih znamenitosti, ali se, naravno, čeka u redu i- plaća. Na toranj se takođe može popeti, karta je prilično skupa za naše uslove, a i tu su opet redovi, s obzirom na to da se na tornju u jednom trenutku sme nalaziti svega petnaest ljudi. A ima i 294 stepenika do vrha! Bez obzira na to što Piza ne pruža neku raznolikost za razgledanje, mislim da niko ne može ostati ravnodušan pred veličinom i lepotom tornja, ali i katedrale. Nekako, ta belina tornja, zelena površina, veličina krstionice, odaju utisak da ste uskočili u neku razglednicu. Naročito ako je ceo prizor okupan suncem. Pri napuštanju Pize, prošli smo pored jedne oronule fasade na staroj kući i grafita- Kosovo je Srbija. Neki naši turisti izgleda nisu odoleli da ostave svoj pečat… 🙂
Poslednje mesto krstarenja po Toskani bio je gradić Luka. I za mene možda i najveće pozitivno iznenađenje. O tom gradu se nije nekako mnogo pričalo, naglašena je ta usputnost, eto, da se vidi. Međutim, grad je veoma lep. Mnoštvo uličica, restorana, stare zgrade, fasade, spomenici, tezge. Duh srednjeg veka sam najviše osetila u tom mestu. Luka je središte istoimenog okruga Luka u okviru Toskane. Ulice su rađene prema tačno utvrđenoj mreži i to se uočava. Sačuvano staro gradsko jezgro odiše renesansom. Negde u središtu, velelepna katedrala. U blizini nje, spomenik i kuća Đakoma Pučinija, poznatog italijanskog kompozitora. I u ovom gradu je mnogo turista. Tog dana je bio i neki dečji festival, pa se ulicama razlegala muzika i svuda su bila kostimirana deca. Naročito lepu sliku daju restorani koji su svuda, sa baštama izvučenim po trgovima, kaldrmi, jednostavnih stolova i ukusne hrane.
Videti srž Toskane, otići sa nekim dobrim poznavanjem mesta, upoznati bar veći deo znamenitosti, nemoguće je za četiri dana. Kao i svuda, uvek nekako osetim da je destinacija samo pretrčana. I opet odem sa utiskom- moram se jednom vratiti. Ali, previše je mesta kojima bih se vratila.
Kako god, Toskana, naročito Firenca, predstavlja raj za ljubitelje umetnosti. Blago koje sam tamo videla bih svrstala odmah posle onog kojem sam se divila u Vatikanu.
