Oni koji su solidno obrazovani znaju da je kraj antičkog sveta bio pad Rima 476. godine, dok oni koji su završili i četvrti stepen srednje škole mogli su da nauče iz filozofije da je duhovni kraj bio ipak nekoliko godina kasnije, kada je car Justinijan (rođen na teritoriji današnje Srbije, u okolini Leskovca i ktitor čuvene Aje Sofije) dekretom iz 529. godine zabranio sve filozofske škole u Carstvu, računajući i Platonovu Akademiju. Ta odluka značila je i kraj Antike u svakom smislu.
Kraj Jugoslavije, ako budemo koristili istu analogiju, jer duhovnost po pravilu ostaje i nakon fizičkog prekida ili pada, mogao bi da bude zatvaranjem Haškog tribunala. Sveli su se računi i vekovni san Južnih Slovena da se ujedine u istoj državi završio se kao najgori košmar. I teza da su Jugoslaviju gradili najbolji, a rušili najgori među nama, takođe se pokazala kao istinita. Kao i stih Džonija Štulića iz knjige „Smejurije u mjerama“ gde kaže da je „Jugoslavija imala svega sem sreće.“ A o potencijalu pomenute zemlje, bilo kao Kraljevine ili Socijalističke Republike ne treba uzalud trošiti reči. Imala je i ravnice i planine i more i reke i rudna bogatstva i jedan od najboljih geografskih položaja na svetu. Verovatno je Bog bio milostiv pa je izabrao da na takoj teritoriji žive ljudi na čiju inteligenciju nije mogao puno računati. Dovoljno je samo shvatiti da za jedan isti jezik četiri plemena tvrde da se drugačije zove. I ko Srbe, Hrvate, Crnogorce i Bošnjake može ubediti da pričaju različitim jezikom, može ih ubediti u šta god hoćete.
Posle raspada, svi su opet pokušali da se vrate nekim svojim korenima. Makedonci su tvrdili da su blizak rod sa Filipom Drugim i sinom mu Aleksandrom Velikim, Bošnjaci da su od Bogumila, Hrvati da su došli negde iz Irana, Srbi sa neba, a Crnogorci da su svi ostali iz Crne Gore. Slovenci su uvek bili sa obe noge na zemlji i siguno su se pitali šta rade u koaliciji sa ostalim Balkancima. A da znali su! Kupovali su jeftino njihove sirovine i onda to skupo prodavali kao svoju robu. Samo upakuju. Tako su nam pričali. Jer da to rade sa srpskim voćem od koga su pravili Fruktal to smo znali, ali da svoju verziju imaju i Albanci sa Kosova tvrdeći da Slovenci od njihovog grožđa prave slovenačko vino, vest je od prvorazrednog značaja. Justinijanovi zemljaci iz okoline Leskovca bi se žalili da su im Janezi uzeli ajvar kao svoj brend. Šta da radimo, braćo, dešava se. A i što će nebeskom narodu ajvar. Dovoljni su ambrozija i nektar.
Ali vratimo se Tribunalu. Njegov kraj je obeležilo suđenje Hrvatima iz Herceg Bosne. Glavna zvezda tog spektakla je već mrtva. Reč je o Slobodanu Praljku. Čovek je popio otrov i tako prekratio sebi muke. Pre tog čina, rekao je da se ne oseća krivim i da prezire sud. Poručio je potomcima da se i dalje bore i da se ne predaju. Sasvim dovoljno za junaka. Da je to tačno, potvrdili su i svi svetski mediji, koje su svoje reportaže iz Haga dopunjavali tom mučnom scenom iz sudnice.
Slobodan Praljak je bio zaista čudana ličnost. Završio je tri fakulteta: elektrotehnički, filozofski i režiju. Snimao je filmove: Povratak Katarine Kožul i Jegulje putuju u Sargasko more. U zatvoru je napisao čak 18 knjiga. Hrvatska država je te knjige proglasila šundom i od autora, u to ime i po slovu zakona, naplatila porez.
Kad je počeo rat Praljak se javio u dobrovoljce i dobio čin generala. Smata se da je rušenje Starog mosta u Mostaru bilo njegovo umetničko delo. On je za to ipak optužio Armiju BiH.
Kraj rata je dočekao kao solidno situirani građanin, da bi se potom dobrovoljno predao Tribunalu 2004. godine. Nakon izrečene optužbe da je učestvovao u organizovanom zločinačkom poduhvatu protiv Bošnjaka imao je odležati još nekih godinu dana, budući da se vreme provedeno tokom postupka, računa u godine zatvora. On međutim to nije izdržao. I odlučio se da bude kao Sokrat. Popio je cijanid umesto kukute i još jedan leš moralne gromade opteretio je čovečanstvo. Prema poslednjoj želji, general je izvoleo da se njegov pepeo raspe po Mirogoju. Na taj način se distancirao od Hercegovine i Mostara.
A Mostar je i dalje najpodeljeniji grad u Evropi. Da je to tačno videće se po tome što će na jednoj obali Praljak biti svetac, dok će na drugoj biti zločinac. Njegov lik i delo će Neretvu još više raširiti i produbiti. U hrvatskom delu će mlade katoličke sestre, kraj autobuske stanice, Praljkovu sliku uskoro prodavati kao suvenir, uz uramljenog Tuđmana i Gotovinu, dok ćete u bošnjačkom delu suvenire moći pazariti u svakoj valuti, ali ako ponudite kune snosite rizik na sopstvenu odgovornost.
Paradoks smrti Slobodana Praljka leži i u tome što se sve to desilo 29. novembra, na dan koji je SFRJ obeležavala kao Dan Republike. Tako je i stavljena tačka i na duhovni kraj te zemlje. I još nešto je simbolično u svemu tome: čovek koji je završio tri fakulteta i svoj život okončao kako je okončao, podseća na Jugoslaviju koja je sa svim svojim potencijalima na kraju dozvolila da je uruši luda pamet.
Šarl de Gol, čuveni francuski državnik, jednom prilikom je rekao da bi Jugoslavija bila najveći cirkus kad bi se našlo dovoljno veliko platno da se preko nje razastre. Da li je to zaista rekao visoki Šarl ili ne, ostaje pitanje, ali da je to što je rečeno tačno, nema sumnje. Kukavički ili herojski čin jednog čoveka izgubljenog u tranziciji od sina jugoslovenskog partizana do ustaškog generala, već je poprimila sve dimenzije rijalitija i cirkusa. On sam je takođe tome doprineo. Ali i Hrvatska. Sabor je minutom ćutanja odao počast čoveku od čijeg umnog rada je država ubirala porez na račun šunda. Da li je to kompromis sa nacionalistima?
Zamislite samo kad se Šešelj preseli i kad mu srpski parlament oda počast. Možda može kao kolegi, ali onda će se neminovno postaviti pitanje zašto od devalviranog vojvode nismo naplaćivali ekstra-porez, kad dobro znamo da je Šešeljevo kapitalno delo, čija težina (po kilaži) prevazilazi i njega samog, čitav jedan zlatni rudnik prvorazrednog šunda.
Sve u svemu, Jugoslavije više nema. Jugoslavija je propuštena šansa iza koje je ostala mržnja među osiromašenim plemenima. Akcenat je na reči „osiromašenim“. A to što je moj omiljeni glazbenik sa ovih prostora gore pomenuti hrvatski kantautor Branimir Džoni Štulić nema veza sa nekada zajedničkom nam domovinom. To je više stvar Antike. Kužite?! Ili bi radije da kontate i kapirate.
