Kada sam birala sledeći grad koji ću posetiti, Beč mi nije bio ni na kraj pameti. Nisam sigurna zašto. Nekako mi je pomisao na njega bila uvek hladna i neinteresantna. A videvši Budimpeštu i Prag, smatrala sam da je to to, šta može biti drugačije. Slična istorija, slična arhitektura, povezanost u više pravaca. Naravno, prevarila sam se. Beč se ukazao lepšim i uzvišenijim. Nisam u njemu videla praške mostove ni budimsku tvrđavu, ali jesam mnogo više- i videla i osetila.
Čim smo stigli u Beč (a putovali smo oko deset sati- da nije mađarske granice i zadržavanja, put bi bio mnogo kraći), krenuli smo u obilazak strogog centra grada u pratnji vodiča. Vodič- po mojoj meri. Zna dosta, nema glupe šale, ne preteruje sa informacijama, a opet, ne smatra nas ni potpunim neznalicama. Žena sa merom i ukusom.
Prvo mesto gde smo stali jeste sami centar i glavni trg- Trg Marije Terezije (Maria Teresia Platz). On se nalazi uz Ring. A Ring- najpoznatija bečka ulica, okružuje centar i mnogobrojne znamenitosti. Na Trgu je veliki spomenik Mariji Tereziji koji je otkriven krajem 19. veka, oko sto godina nakon njene smrti. Oko velelepnog spomenika koji uzdiže caricu visoko izned svih, nalazi se park, zelene površine, a sa strana, na podjednakoj udaljenosti i u identičnom obliku- dva muzeja blizanca. Istorijsko- umetnički muzej i Prirodnjački muzej (o njima će biti reči u sledećem putopisu, jer, Beč definitivno ne može da stane u jedan osrednji tekst… ) Osim muzeja i zelene površine, tu su i fontane. S obzirom da se novogodišnja atmosfera uveliko zahuktava, imali smo prilike da vidimo i početak prazničnog ukrašavanja Trga. Tu će biti svojevrstan vašar, skladno uređen i tradicionalan. Verujem da će se oni koji posete Beč za Novu godinu oduševiti dekoracijama. Ne samo na Trgu, već i u celom gradu.
Nakon Trga, obišli smo i ostale znamenite građevine uz Ring. Od tih građevina bih izdvojila zgradu Parlamenta, Operu, Palatu pravde, ali i divne spomenike Geteu, Šileru i Johanu Štrausu. Zamisao Ringa, kao i raspored svih ovih divnih građevina u njemu, ostvario je Franc Jozef ili, kako je kod nas uobičajnije- Franjo Josif. Želeći da potvrdi moć i bogatstvo carevine, dekretom pod nazivom „To je moja volja“, srušio je zidine koje su bile na tom prostoru i isplanirao današnji izgled centra sa svim građevinama od značaja. U roku od deset godina centar je dobio drugačiji i bogatiji izgled. Ono što takođe fascinira visinom I lepotom, jeste Crkva Svetog Stefana koja se nalazi na Trgu Svetog Stefana u centru grada. U njenim zidovima postoje ostaci crkve iz 12. veka, a poslednji put je renovirana 1952, zbog oštećenja u Drugom svetskom ratu.
U samom centru je i Hofburg, kompleks palata, mesto boravka mnogih habzburških careva, ali i današnja zvanična rezidencija predsednika Austrije. U mnogim delovima palate, danas su muzeji. Tu je i muzej Sisi. A Sisi je posebna priča. Elizabeta Bavarska, poznata kao Sisi, bila je princeza koja se udala za Franca Jozefa i tako postala carica Austrije. Naime, prestolonaslednik je trebalo da se oženi njenom starijom sestrom- u to vreme Sisi je imala šesnaest godina. Ali, upoznavši Sisi i njenu neobičnu narav, odlučio se ipak za nju. Istorija kaže da Elizabeta nije imala mnogo veliki uticaj na politiku države čija je carica postala, ali je imala veliki uticaj na svoga muža, a do današnjeg dana od njene ličnosti je stvoren kult. I duh tog kulta se i te kako oseća u Beču. Svuda je njen lik. Od portreta na bilbordima, do maramica za nos (naravno, Austrijanci znaju i dobro da unovče svoju istoriju). U restoranu možete naručiti tortu sa njenim imenom, a u marketu možete kupiti Sisi bombonjere i čokolade. Sva ta pomama za tom neobičnom ženom potiče baš iz te njene različitosti. Osim što je bila poznata po svojoj lepoti, ostala je upamćena kao dama sa prefinjenim stilom, žena koja je odbacila sve norme koje je dvor nametao, mnogo je putovala- bez muža, interesovala se za jezike, pisala poeziju i veoma volela konje i jahanje. Svekrva je zbog svega toga mrzela, ali je ogromna ljubav njenog muža balansirala između njih dve. Kažu da je Sisi bila obožavana od strane Franca Jozefa, ali da mu to nije bilo istom merom uzvraćeno. I smrt austrijske carice Sisi je bila neobična- ubijena je od strane anarhiste- turpijom! Naravno, lik Sisi jeste knjiški, kao i njen život, a Bečlije se trude da celu tu pomamu lepo unovče. Jednostavno, umeju.
Na ovom putovanju organizovani su i razni izleti- poseta tornju, tržnom centru Pandorf, dvorcu Šenbrun. Izabrali smo dvorac. Od centra grada do ovog dvorca autobusom se stiže za oko pola sata. Tog dana je sipila kiša i nebo nije bilo naročito vedro, pa je i prvi utisak nakom izlaska iz autobusa bio mlak. Velika kapija od kovanog gvožđa, veliko dvorište i žuta duga zgrada- palata. Međutim, čim smo obišli oko zgrade, ukazali su se neverovatni vrtovi, zelenilo, ogromna fontana sa antičkim skulpturama i gore, na brdu, velelepni spomenik. Čitav taj kompleks koji ubraja i botaničku baštu i zoološki vrt, osnovao je još u 16. veku imperator Maksimilijan, zaljubljenik u životinje i retke biljke. Šenbrun u prevodu znači „lepi izvor“ i u njemu su naredne imperatorske generacije provodile letnje mesece i išle u lov. Prvi nacrt za novu palatu Šenbrun dao je arhitekta cara Leopolda I. Izgradnja je počela krajem 17. veka i već posle tri godine je palata mogla da se koristi. Onda je svaki novi vladar dodavao po deo, menjao u svom stilu, dok carica marija Terezija nije preoblikovala sve u novi, rokoko stil. Palatu je kasnije doradio i Franc Jozef koji je najveći deo života proveo tu, gde ga je zadesila i smrt.
Ono što zadivljuje više od vrtova, fontana i skulptura jeste sama unutrašnjost dvorca. Uređenje moderne Austrije, način života i standard može i te kako da se vidi i u turističkim atrakcijama poput Šenbruna. Organizovanost, pedantnost – sve je na zavidnom nivou. Na ulasku u dvor morate ostaviti svoje stvari, ne smete nipošto fotografisati, i morate se kretati onako kako vas usmeravaju. Može se obići dvadeset soba i to je mala tura. A za obilazak oko četrdeset soba- velika tura, mora se izdvojiti 25 evra. Ali vredi. Svaka soba sadrži orginalni nameštaj, peći, posuđe, umetničke slike, portrete. Šetajući iz sobe u sobu zaista prolazite kroz život jednog cara ili carice. Tu su portreti šesnaestoro dece Marije Terezije, spavaća soba Franca Jozefa i krevet na kojem je umro, kao i njegova radna soba, soba koja je carici Sisi služila za ulepšavanje i u kojoj imate Sisi u prirodnoj veličini, doduše, okrenutu leđima, gde se vidi njena gusta kosa koja je skoro do poda, veliku salu za ples sa oslikanim plafonom, trpezariju, toalet, sobu obloženu ružinim drvetom, japanskim minijaturama i sl. Zaista bogato i zaista bajkovito.
Osim palate Šenbrun, u Beču se može posetiti i palata Belvedere. U nju nismo ulazili, već smo je obišli okolo (a i za to vam treba oko dva sata!) Prostrani kaskadni vrtovi, fontane, skulpture, stazice- sve je čisto, uređeno i lepo. Od ovog dvorca se pruža pogled na veliki deo grada. U prostorijama ovog dvorca, Jugoslavija je potpisala pristupanje Trojnom paktu.
Većina građevina je baroknog stila, zatim rokokoa kao kasnog baroka. Sačuvane su i zgrade iz vremena secesije sa cvetovima i biljkama na fasadama, zakrivljenim linijama, prirodnim oblicima.
Izlog jedne od najpoznatijih poslastičarnica
Sam grad kao grad ( da bih doživela grad moram ga uvek prepešačiti uzduž i popreko nekoliko puta!) je širok, čist. Jednom samo da prođete kroz širi centar Beča, morate pomisliti kako je sigurno dobar za život. Nema mnogo buke, prevoz je dobro organizovan i veoma tačan, ulice su široke, staze za bicikliste su uređene. Nigde ne možete videti opušak ili papirić- ono što nama mora upasti u oči s obzirom na naše stanje i kulturu. Postoji, naravno, monogo restorana i kafića. Nekako su neupadljivi, mirni, a unutra zanimljivi. Mnogo je i poslastičarnica- što ne čudi- torte i kolači su im vrhunski. Ko dođe u Beč, obavezno će posetiti Hotel „Saher“ gde se pravi originalna saher torta. Međutim, ko ne može da čeka- jer, ovde zna biti velika gužva za mesto, saher tortu može probati u skoro svakom drugom restoranu ili poslastičarnici- možda nije identična, ali je svakako lepa. Osim saher ili Sisi torte, Bečlije dosta koriste i Mocartovo ime, pa tako osim čuvenih Mocart- kugli, ovde možete jesti Mocart kolače i Mocart torte…
Ipak, ono što sve ovo- građevine, ulice, istorijske komplekse nekako uobličava jeste kultura. Kultura življenja, odnos prema njoj, muzeji… Nezaobilazni su i naši ljudi u Beču. A o tome ću u narednom tekstu…
