U školu sam išao najčešće sa Džonijem. Sačekao bih ga ispred zgrade i onda bi se uputili, uz ulicu, ka Gimnaziji. I ovaj put je kasnio. Stigli smo poslednji, pozdravili se sa školskim drugovima i razrednim starešinama i ušli u učionicu. Usledila je prozivka…
Dvadeset godina od mature je reletivno dug period da možete videti gde se trenutno nalazite. I šta ste uspeli da uradite s životom. Moj kum Vladica, recimo, ima dva sina i dve ćerke. Dobio je najveći aplauz.
„Napravi meni još dvoje“, rekla je drugarica koja ima „samo“ sina i ćerku. „Onaj moj neće.“
Većina je završila fakultete i formirala porodice. I većina sastavlja kraj sa krajem. O onima koji nisu bili prisutni referisali su prijatelji s kojim su ostali u kontaktu.
„Radmila?“
„Neće stići na prozivku, ali doći će večaras u restoran“, rekao je neko.
„Ima troje dece“, dodao je neko drugi.
„Upoznao sam je sa čovekom s kojim će tu decu dobiti“, dobacio sam.
Radmilin muž i moj prijatelj, advokat Mišković, reći će mi sutradan tokom popodnevne šetnje, da bi njegova tašta trebalo svakih mesec dana na moj na žiro račun da uplaćuje sto evra, pošto sam joj usrećio ćerku takvim poznanstvom.
Moja generacija je zadržala duh. To se osetilo tokom druženja u školskim klupa. Šale su bile spontane i jezgrovite, a odrastali smo devetesetih, preživeli inflaciju, bedu, bombardovanje, lošu tranziciju…
Posle prozivke je usledila kafa, a zatim vožnja brodom po Uvačkom jezeru. Prednost Varošana je u tome što žive nadomak najlepšeg rezervata prirode u Srbiji. Prednost moje generacije je bila u tome što nam dvoje školskih drugova rade u tom Rezervatu, poznatom nadaleko po meandrima reke Uvac i staništu jedinstvene vrste orlova, beloglavim supovim. Stevo, dipl. pravnik, bio je ujedno naš vodič i kapetan broda.
Putovanje vodom trajalo je oko tri sata. Stevo poznaje svaki kutak. I objašnjava to veoma profesionalno. Nisam mogao da ga čujem baš najbolje, jer sam se smestio u jednom ćošku, blizu toaleta i lovio fotoaparatom likove dragih ljudi dok su pričali, smejali se, ručali, pili pivo. Ili im je vetar mrsio kosu. U tom poslu me je prekinuo razredni Mikica. Pre nego što će ući u toalet, prošao je pored mene, pružio mi dvadeset dinara i pitao:
„Momak, je li čisto unutra?“
Na maturu je došao i naš profesor matematike Salih. Skoro petnaest godina živi u Sarajevu i u penziji je. Stanovali smo u istoj zgradi i jedan je od najboljih prijatelja mog oca. Posle vožnje brodom doveo sam profesora kod nas u goste i susret starih prijatelja bio je više nego emotivan. Zajedno su radili u školi, išli na brojna putovanja i seminare, jedan drugog često citirali. S tim što im se priče koje su pričali nisu baš svaki put poklapale. Verzije nekih anegdota koje je profesor pričao meni nasamo razlikuju se od toga kad ih ispriča moj otac u prisustvu moje majke. Zbog toga njih dvojica nisu hteli da ručaju sa nama, nego su otišli u kafanu kako bi mogli na miru da ispoštuju istinu…
Posle pet sati druženja profesor je dovezao oca kući. I pokupio mene i Džonija. Stigli smo malo pre ostalih u hotel na Zlataru, gde je planirano da se desi centralna proslava. I izabrali najbolje mesto. Potom su stigli i ostali. Fešta je mogla da počne uz iskusne muzičare, dobru hranu i špricer.
I posle svega, kad smo ispratili razredne starešine, da se nastavi do ranih jutarnjih sati u jednom varoškom kafiću uz tamburaše.
Pošto radim u školi kao nastavnik, dva dana pre nego što ću proslaviti dvadeset godina mature sa svojom društvom, bio sam na maturi svojih učenika. Pojavila se jedna izuzetna generacija. Ti mladi ljudi su osvajali regionalne, republičke i neke evropske nagrade, pokrenuli brojne projekte van škole, internet časopis „Skicu“, usavršavali se u inostranstvu… Pitao sam se šta će biti sa njima u budućnosti i gde će se zaustaviti. Ako se ovakav trend iseljavanja mladih i pametnih nastavi, verujem da će za njih Srbija biti samo prolazna stanica. I to je ono što me plaši. A možda samo nisam dorastao vremenu koje neće poznavati granice kakve je poznavala moja generacija. U prilog tome ide i što smo na maturi đuskali i plesali uz neke remikse koje sam prvi put čuo. To što sam se odlično proveo, odrađeno je na iskustvo, budući da moj kafanski staž ima više godina od godina koje imaju moji dragi učenici.
Posle đačke mature je osvanuo petak, a u subotu sam već sa svojom generacijom bio na prozivci… I shvatio dve bitne stvari: da dvadeset godina mogu da prolete za dva dana i da drugari iz mladosti, s kojima delite one divne i naivne uspomene – nikada ne stare… Ili sam taj dojam stekao kad sam posle druge flaše vina plesao sa školskom drugaricom koja izgleda kao da sam joj predavao.
Ne bih da joj spominjem ime, možda joj je muž ljubomoran.
