Sećam se trenutka kad sam kao novinar bio prisutan na sednici Odbora za bezbednost u Skupštini Srbije, sazvanog povodom teksta koji je u „Politici“ objavio načelnik generalštaba Zdravko Ponoš, opisujući stanje u vojsci kao katastrofalno. General je u suštini rekao da je armija gola i bosa, što je izazvalo revolt kod nekih poslanika, misleći valjda da nešto sa procedurom nije kako treba, pa su generala pozvali na raport. Onda se javio jedan član Veljine stranke i rekao šta ima, potkrepljujući svoju kritiku činjenicom da je bio desetar u vojsci.
Sam sebe podsećam na tog poslanika, kome sam zaboravio ime, ali ne i facu, dok pišem tekst o Sterijinom pozorju. Zašto? Jer sam kao statista Narodnog pozorišta iz Beograda bio deo družine koja je otvorila Pozorje davne 2001. godine.
Naša predstava je bila „Maksim Crnojević“ Laze Kostića, a u režiji Nikite Milivojevića, jednog od, gle koincidencije, petoro članova kontroverznog žirija iz 2017. Dakle, bio sam statista i pojavljivao se u jednoj sceni koja je trajala nekih pet minuta. Moja uloga je bila uloga robijaša. Dužd je planirao da oslobodi nas nekoliko iz okova, ali jedan se pobunio, kao neće milost i onda nas sve vraćaju u propadalište. Tog lika koji se pobunio, a bio je student glume, posle sam viđao po nekim opskurnim televizijama gde učestvuje u komičnim igrokazima smešnim publici vaspitanoj na humoru Kursadžija, a sam Dužd bio je pokojni Dragan Maksimović, čovek koji je dozvao kišu u „Crnom bombarderu“ i koga su malo potom ubili skinski na Zelenom vencu misleći da je Rom. Ali neki drugi put o Maksi…
Ovoga puta o tome kako prvi put u istoriji Pozorja nije dodeljena nagrada za najbolju predstavu, već je žiri kojim je presedavao naš proslavljeni glumac Predrag Miki Manojlović, doneo odluku da dodeli dve nagrade: svim učesnicima festivala (od ispicijenta do producenta) i publici, mahom novosadskoj. U obrazloženju je pisalo da tim potezom žele da skrenu pažnju na tešku situaciju u kulturi i pozorištu. Publika je takvu odluku, logično, izviždala.
S druge strane, posebno je ljut bio Kokan Mladenović, reditelj favorizovane predstave „Na Drini ćuprija“. On je već dobio nagradu publike, kritičara i lista „Dnevnik“ i čekao je samo da stručni žiri aminuje ono što je već lebdelo u vazduhu. Ali od tog posla nije bilo ništa. Odluku žirija,Kokan je shvatio kao politički instruisanu. I još je pooštrio situaciju tvrdeći da je takva odluka ni manje ni više nego „teroristički akt“.
Zanimljiva su prepucavanja na društvenim mrežama koju je izazvao finiš 62. po redu Pozorja. Pametnih ljudi ima na obe strane. Ali ako apstrahujemo ceo događaj, sve se vrti na relaciji Manojlović – Mladenović.
Miki Manojlović je genije glume. I patriota. U italijanskom filmu „Mesar“, dok je među polutkama u hladnjači brutalno vodio ljubav sa prelepom Albom Parijeti, izazvao je nacionalni ponos u jednom beogradskom bioskopu, jer je publika ushićeno skandirala: „Srbija, Srbija“.
Manojlović se proslavio i u Francuskoj kao glumac, a nije igrao ni teroristu ni Rusa.Zatim je organizovao neke festivale domaćeg filma po Parizu, pravio predstave sa Albancima i Srbima u cilju pomirenja, bavio se inkluzijom osoba sa invaliditetom… Priča se i da je mason. Ali kontroverzu koja je nastala oko Pozorja u fokus stavlja činjenicu da je Manojlović (trenutno) blizak SNS-u.
S druge strane, imamo Kokana Mladenovića. O tom čoveku, kao autoru, ne znam ništa. Prosto nisam bio u mogućnosti da pratim njegov rad. Ili nisam, što bi rekao Sartr, imao veliku želju da u tome uspem. Video sam da na Fejsbuku Mladenović ima profil pod drugim imenom. I da ga u nekim komentarima neistomišljenici nazivaju „ego manijakom“. Pratio sam frku koja je nastala kad je bio upravnik Ateljea 212 i tu mi se nije učinio simpatičnim. Ono pak što ga ovde čini interesantnim jeste da je na prethodnim republičkim izborima stao iza kandidata građanske opcije, Saše Jankovića.
Dakle, ostajemo na političkom terenu. O tome nam govori strast s kojom se vodi polemika, a za koju kultura i umetnost nemaju dovoljno snage i kapaciteta da je ponude u tolikom intezitetu.Na stranu to što je, prejudiciram namerno, umetnike operisane od praktične mudrosti, da ne kažem fronesisa, lako izmanipulisati. Posebno one vrhunske. Jer, ma koliko želeli da menjaju realni svet, oni ipak moraju da imaju onaj svoj u kome slobodno žive i stvaraju, što ih čini po prirodi autističnim, protivrečnim i nesnađenim. Ili plenom u svakom smislu.
Vrhunski umetnici nisi pohlepni, ali jesu sujetni. Oni žele fizički nužno, kako bi došli do onog što je vrhunski duhovno. Problem naše države je u tome što im ne da ni to nužno. U ovom slučaju bi to bila obična nagrada na jednom pozorišnom festivalu.
Miki Manojlović je dva puta bio glavni glumac u filmovima koji su uzeli „Zlatnu palmu“. Osetio je šta znači biti svetska zvezda. Posebno što je Kusturičino „Podzemlje“ tom nagradom ovenčano 1995. godine kad se u celom svetu slavio „vek filma“. Ne znam samo šta mu je onda trebalo da bude predsednik žirija na Pozorju i da dovede sebe u poziciju da obrazlaže političku odluku, nabijajući, navodno, grižu savesti nosiocima vlasti od kojih većina balavi na Cecu, a za akademika Isidoru Žebeljan, takođe člana žirija, verovatno nikad nisu ni čuli.
Neće se ništa bitno promeniti u kulturi dok je ova vlast na čelu države. Kupuju se diplome na kilo, ukinut je „Utisak nedelje“ i nagrada za najčitaniju knjigu Narodne Biblioteke, kao i brojne kolumne i emisije u medijima sa državnim vlasništvom. Obesmišljavanje Pozorja je u istoj matrici. Šta znači to da smo svi pobednici? Ama baš ništa. Šta inspiriše umetnike da ponovo stvaraju kad im neko zloupotrebi trud za ciljeve dnevne politike? Čak i da se sa tom politikom slažu.
Lako je Mikiju da isteruje pravdu ili pravi performans. On opet može biti Rubiroza, Karadžić, Crni ili mesar. Ova nagrada je bila potrebna Kokanu Mladenoviću. Pobedio bi na najznačajnijem pozorištnom festivalu u Srbiji kao umetnik i građanin koji je podržao opozicionog kandidata. To bi državi dalo potvrdu da je demokratska, a Kokanu da je njegov talenat nezaustavljiv. I zadovoljilo bi mu sujetu. Ovako može samo da šišti… i da se uklopi u sveopštu tragediju. Jer država ozbiljno ulazi u svaku poru društva i ugrožava ionako malokrvnu demokratiju, uvodeći na mala vrata tiraniju istosti. Makar i svi bili pobednici. A znamo da nismo.
Kad smo već kod tragedije, trebalo bi napomenuti da je isti dan kad je doneta odluka o nagradi na Pozorju održan koncert Sinana Sakića na Tašu. Bio sam na poslednjem Sindžovom koncertu na tom mestu pre nego što su ga renovirali, godine 2008. Ljudi su se polivali pivom, tukli, napravili bakljadu, bio je veliki transparent na kome je pisalo Samo Sinan Srbiju Spasava…Lepota prigradskih cura bila je takođe fascinantna. Dionizije nije imao toliko posla od kako je umro Džim Morison. A katarza, Aristotelova, bila je oličena u jednom kontuzovanom momku koje se popeo na binu, bez majice, i krenuo da zagrli Sinana kao da je Bitls…
Posle Sinana će na Tašu nastupiti Kiki Lesandrić, koji navodno svira neki rokenrol. Nisam siguran u svoju slabost, ali na taj koncert ne bih otišao da me neko tera puškom.
Ljudi očigledno imaju potrebu za teatrom, samo što se njegov duh izmestio iz zvaničnih institucija i preselio na drugo mesto. Ili u drugu formu. Ko je, recimo, juče gledao finale Lige šampiona između Juventusa i Reala prisustvovao je jednom modusu novog pozorišta u kome igra ima veći značaj od politike.
I da ne ostanem dužan poente: Kokan je u pravu.
