Ne volim engleski humor. Nikada nisam gledao Pajtonovce. Ide mi na nerve taj osećaj veličine koji gaje o sebi žitelji gordog Albiona. Nervira me i Lokov liberalizama, mada volim Loka. To je sistem napravljen za bogate. Posebna priča je pljačkanje kolonija i manipulisanje drugim narodima. Među tim narodima su i napaljeni Srbi. Mislim da zauzimamo visoko mesto na lestvici izmanipulisanih.

Po nekoj teoriji, Englezi veruju da imaju misiju da prosvećuju neprosvećene. To što ih pljačkaju verovatno im prebijaju za školarinu. Po mitologiji veruju da pripadaju trinaestom jevrejskom plemenu koje je potucajući se dugi niz godina od nemila do nedraga, mirnu luku našlo na zapadu Evrope, dijagonalno od postojbine. Ili sam to negde pogrešno čuo.

Moja ljubav prema Ujedinjenom Kraljevstvu jeste, dakle, minorna, preciznije teži nuli, ali volim mnoge konkretne stvari koje su došle sa Ostrva. Recimo Kralja Lira. Ili filozofiju empirizma. Ljutog Hjuma i prepotentnog Rasela. Ciničnog le Karea takođe.
Od kako je domaći fudbal postao livadarski, deo naklonosti prema Partizanu spontano sam preneo na Arsenal. Rokenrol je moja muzika. I pank. Pink Floyd se prirodno uklapa u moje shvatanje dobrog tripa i kosmosa uopšte. Dopada mi se i engleski stil života. To gospodstvo sa tradicijom. Kao pijemo čaj u pet, jedemo sitne kolače, šišamo travu… Još spikamo koukli akcentom sve u šesnaest. Dopada mi se i to druženje po pabovima i navijanje za lokalni klub. Pošto imam svoju ekipu za fudbal i sa njima posle termina odem u lokalni pab, dovoljno je samo da pada kiša i da poverujem da sam u nekom predgrađu Londona, među svojima.

Na tom spisku dobrih stvari i dragih ljudi sa Ostrva svakako posebno mesto ima i Rodžer Mur.

Rođen 1927. godine, glumačku karijeru je počeo veoma rano, sa svega deset godina. Bar tako kaže Vikipedija. Bavio se i manekenstvom, četiri puta se ženio, imao troje dece, doživeo devedesetu i umro od raka pre nekoliko sati. Maj 23. Godina 2017. Smrt ga je zatekla u Švajcarskoj.

A u tom periodu, između rođenja i smrti, Rodžer Mur je širem pučanstvu bio najpoznatiji po ulozi Džejms Bonda, agenta slepo odanog britanskoj kruni, lepim ženama, skupim automobilima, kocki i koktelima (promućkanim, ne promešanim). Mit kaže da je taj lik iz pera Ijana Fleminga pravljen po uzoru na Srbina. Taj naš čovek, Dušan Popov, je za vreme II svetskog rata imao konspirativno ime Tricikl i bio je dvostruki špijun. Radio je i za Nemce i za Engleze. Čak je dostavio Huveru informaciju o japanskom napadu na Perl Harbor, ali ga matori peder nije ozbiljno shvatio. Kako god. Volim da verujem da je Bond ipak svet za sebe.

Mur je odigrao ukupno 7 filmova kao 007. I po tome je uspešniji je od ostalih Bondova, a ima ih još pet. Šest Bondova u više od pola veka. Muru od toga pripada dvanaest godina.

Izgleda da od te uloge nije mogao da pobegne. Njemu je bila namenjena i prva rola u filmu Doktor No, ali ju je odbio zbog drugih obaveza. Uskočio je Šon Koneri. A zatim, kad se Koneri povukao, Džordž Lejzenbi. Mur je bio treći Bond po redu. Na scenu je stupio 1973. godine. I toj ulozi dao dušu.

Bio je gospodin, šarmer, čovek sa stilom. Borio se protiv komunista, terorista, bogataša i raznih čudaka koji bi da zagospodare svetom i ostvare neke svoje fiks ideje. Borio se uspešno čak i protiv gorostasa Zube što je, kao od šale, svojim kljovama savijao gvožđe svih profila. Nijedan teren Muru nije bio stran: tukao se sa negativcima gde je stizao. I na zemlji i u vazduhu i pod vodom. Ganjao se po Alpima, urbanim četvrtima i uskim serpentinama, pustinjama i kineskim kanalima, brazilski karnevalima i istočnoevropskim metropolama… Čak se okušao i u kosmosu. Povukao se kad je imao 57 godina. Zanimljivo je što je Šon Koneri, svoj razlog za povlačenja iz kultnog serijala obrazložio upravo poznijim godinama za ulogu tajnog agenta, iako mu je krštenica svežijeg datuma od Rodžerove.

Muru godine nisu smetale da bude to što jeste. Da nije tako, ne bi ga ni Ajmi Vajnhaus pomenula u svojoj pesmi You know I’m no good (Znaš da nisam dobro). Poređenje koje je iskoristila u prevodu bi otprilike glasilo: „Srušio si me kao Rodžer Mur.“
Druga pak pevačica može biti razlog za Murovo povlačenje iz serijala. U poslednjem filmu gde je bio Džejms Bond (Pogled na ubistvo, 1985), jedno veče je proveo u krevetu sa Grejs Džouns. Verujem da je tu prelomio. I shvatio da treba da dođe neko mlađi.

Iskreno, fan sam Bondovih filmova. I Mur je moj omiljeni Bond. Džudi Denč omiljeni M, a Sofi Marso – negativac. Drago mi je da vidim i sovjetskog generala Gogolja. Deluje mi familijarno. Kju takođe. Manipeni kao drugarica iz detinjstva. Volim tu visoku produkciju i neka opšta mesta. Tradiciju koja se poštuje i na bizaran način. To udvaranje Manipeni ili izmešljanje raznih ubistvenih igračaka u tehničkom odeljenju MI6.

Muzika je posebna priča. I taj osećaj da se za svaki novi film bira novi hit koji će pevati vokali kapaciteta pomenute Grejs Džouns. Ili Širli Bejs, Tina Tarner, Adel… Uzbuđene koje mogu da osetim kad počne film o Bondu ravno je uzbuđenju koje osetim kad na svadbama, uz valcer ili kolo, posluga počne da iznosi predjelo.

Sećam se i jednog razočaranja koje sam doživeo u bioskopu na projekciji filma Skyfall. Klinci koji su došli da gledaju čuvenog agenta veoma retko su gledala u platno. Uglavnom su buljili u svoje pametne telefone i neobavezno ćaskali, zavaljeni u jedno sedište, dok su na ono ispred sebe ispružili noge. Pitao sam se šta nam donosi budućnost rasute pažnje koju ni film o Džejms Bondu ne može da kanališe i fiksira.

Murova smrt je simbol i najava nekog novog sveta. Ili baklanizacije sveta. Čerčil je jednom prilikom rekao da Baklan proizvodi više istorije nego što može da je potroši. To izgleda sada ne važi samo za Balkan, već i za njegovu Englesku. I zbog toga pišem ovaj tekst.

Čuveni Bond nas je napustio kad je u njegovoj domovini na koncertu tinejdžerske zvezde Arijane Grande, u Mančesteru, u Areni koja može u celoj Englesko da primi najviše posetilaca, izveden teroristički napad. Svetski mediji bruje o broju stradale dece. Oni pošteni upozoravaju da se te scene stradalih klinaca po zemljama trećeg sveta dešavaju u tom obimu svakodnevno, samo što to BBC ne prikazuje dramatično, već statistički. Govori se o sledećim koracima. Bregzit se nameće kao tema. I činjenica da je London grad u kome belci više nisu većina. Ne zna se šta je sve bitno, a šta ne.

Video sam sliku jednog preplašenog Indusa, taksiste, koji nudi besplatnu vožnju po Mančesteru. Verujem da mu ne bi bilo svejedno da mu u auto sednu skinski i požele da se provozaju. Iste bi sudbine bio i brat Poljak.

Tehnički genije MI6, mister Kju (Q), u filmu „Sutra ne umire nikad“ daće jedan savet vredan para. Već vremešni Dezmond Lejven će, dve godine pre svoje stvarne smrti (1999), posavetovati Pirs Bronsana da treba osetiti momenat kad čovek može da se povuče neprimetno. I to uraditi. Rodžer Mur je izabrao baš suprotno. Njegov odlazak nas ni u kom slučaju nije lišio simbolike. Zakazala je jedna od najorganizovanijih tajnih službi i sad njenih agenti, nimalo romansirani kao filmske zvezde, vršljaju po engleskim četvrtima tražeći počinioce zločina u Mančesteru.

A kad smo već kod tajnih službi, zamislite sledeći scenario. Planetu su napali vanzemaljci i od svih država sveta, samo Srbija ima kapacitet da im se odupre. Vi ste srpski Džejm Bond (Dušan Popov, prim. prev.). Manipeni, koju igra Soraja, Vam kaže da će Vas primiti novi M i obrazložiti Vam plan i taktiku odbrane. Ulazite u kancelariju svog šefa. Ne vidite ko je taj specijalac, jer je zavaljen u kožnu fotelju, a noge koje je digao na sto od plamtećeg mahagonija mu skrivaju identitet. Stopla se ipak razmiču i Vi se tek sad možete sresti sa milim licem Bate Gašića. U pozadini se čuje Cecin glas. Peva uvodnu špicu.